Ufotvorine

Na početku novoga veka nazire se kraj. Kraj ove i ovakve civilizacije kakvu znamo, koliko god to stvarno ili nestvarno zvučalo. Nisu li drevne Maje, Asteci, Atlantiđani... Svi nestali u jeku najvećeg razvoja? Vreme koje je pred nama, pred vama... Ništa lepo ne donosi. Zagledan kroz nestvarno topao januar u ravnici, duž praznih njiva prošaranih belilom nalik onome koje je i moje kose posetilo, ne mogah da sakrijem jednu od bezbroj priča o ... Njoj.. O nama, o večnosti....  (Dalje)

Jedna od bezbroj priča o MOJIM ljuljaškama je i ova iz novije stvarnosti života mog... Ispod oraha starog, koji je posadio moj dragi pokojni deda, i koji je sada u dogovoru sa bratom ostao da živi dok je nas, ili dok dragi Gospod ne odredi drugacije, u "debeloj 'ladovini" i dan danas je ljuljaška. Često kada sam tamo, i naravno, kada je vreme lepo, ljuljam se, nekad kraće, nekad duže... Komšije su se svojevremeno malo čudile, malo šalile na moj račun, ali poznavajući mene, (Dalje)

Verujte da i oko vas postoje dosanjane priče, kao i prazne knjige, sasvim nove i neispisane, koje možete ispisati, koje možda samo vas čekaju... Dan te stare, davno već zaboravljene godine, bio je kao mnogi drugi dani, bezbrižni, dani puni obećanja, nada, radosti, ideala...Klupko života odmotavalo se lenjo, nalik Dunavu pod tvrđavom starom i sasvim namerno, počinjalo je proleće... Posmatrajući iz budućnosti, par zaljubljenih očiju punih ljubavi, posmatrao je rumenu uspavanu bebu.  (Dalje)

...u sveopštem svetu ludila, nažalost, i u okruženju našem najbližem... Zašto je normalno kada je neko tužan i nesrećan, zašto razglabamo o politici, grand revijama, manekenkama, fudbalerima... A masa ljudi ne zna kako se povija beba, recimo :) Tužno. Normalno je kada neko galami, pljuje, psuje po šoru, a nije normalno kada nepoznatoj ženi poklonite cvet. I tako redom... Da ne ređam dalje...

Al' kako naš narod kaže, svakog svoja muka muči... ponekad se pitam da li je 'normalno' što 'mator čovek' poput mene, recimo, s posla, daleko od kuće, posle toliko vremena, pati za svojom dragom, kao da već za koji sat neće uđivati u nežnim pogledima i šalje joj mailove sa ovakvim sličicama:

uostalom...

kao da će nečije mišljenje to promeniti... Iz šarene torbe sa slikama koje sam pokupio usput, na mojim ravničarskim pustolovinama, probaću svaki dan po jednu sličicu ostaviti, jer zaista jedna slika vredi... mnogo..

Veče odveć liči na neko jesenje, kapljice se kotrljaju niz sasušene grane javora pred kućom, poneki zalutali list začini atmosferu umotanu u memljivu sumaglicu...Još jedan dan serviran kao najava proleća, osećanja su uskomešana, kao da su zaboravu predati ledeni dani i dani prepuni snega. Neki sveopšti mir se oseća u vazduhu. I još jedna Bogojavljenska noć... Na raskršću svih mojih životnih puteva, ponovo sam je sreo, kao da ionako ne pišemo knjigu zajedno. Na tren je kosu prebacila preko (Dalje)

Dobro je što imam kablovsku televiziju. Sad ima više programa na kojima nema ništa. Ni današnji dan nije uspeo da se 'primi'. Med i mleko su konačno prestali da cure sa bledunjavog ekrana načičkanog preterano namazanim voditeljkama i preterano premazanim gostima. Nekad sam se radovao kraju nedelje, tada se 'izlazilo'. Sad su svi dani isti i sivi, nema nikakve razlike, nema radosti dočeka  (Dalje)

Naiđu tako neki dani, kad kažem, o, žali Bože svega, bolje da je ovo vreme poklonio nekom drugom, nekome kome bi to vreme dobro došlo, ko bi znao da ga iskoristi. Ali to valjda tako mora. Da nema sivih, ne bi se raspoznavali dani u boji. Iz svih mogućih i nemogućih nosača zvuka i prenosnika informacija krevelje se predsednički kandidati, televizor brišem po ceo dan, med i mleko cure sa svih strana, srećom dolazi ponoć - izborno radovanje :) Posao manje-više isti danas, i uopšte... Dan se nekako nije 'primio'.... Očekivao sam da će godina malo bolje da krene, no videćemo kad prođe ovaj najduži mesec, kako je neko simpatično primetio, koji traje 40 i nešto dana... (Dalje)

Ti znaš da zasviraš gitaru i uspavaš me zvucima dragim, znaš da prstima prošetaš zamišljenim šorovima po mojoj kosi...Možeš da se upišeš na bilo koji fakultet ponovo i da i njega završiš..Možeš da zastaneš kraj stare topole i da ispričaš najlepše bajke našoj deci. Možeš da se prijaviš i pobediš na bilo kojem izboru za mis, ili da dokažeš da je nameštaljka, ako ne pobediš, jer druge alternative nema... Ti znaš da pređeš taj most preko Dunava kao niko, da cela varoš na trenutak zastane da vidi dušu Tvoju koja sija. Ti kao niko, znaš da životu daš smisao, da obojiš jutra i dane koji sivilom zaprete.. Možeš da obučeš bilo šta, da živiš bilo gde i opet ćeš biti najlepša. Ti znaš da glasom otvoriš vrata snova, da suncem obasjaš moje neočešljane ceste životne, umeš da predivnim rukopisom zapisuješ odveć dragocene retke u knjigu života mog... Ti znaš od jedne najobičnije torte da napraviš avanturu, da me u trenu projektuješ u neke druge, više svetove... Znaš da na onoj klupi podno jabuke na Iriškom vencu raspeš svoj osmeh nad dolinom, znaš da leti brojiš svice samnom, da udišemo svežinu jesenjih večeri kao niko i nikada, da se šćućuriš pod čudesnim kaputom ovog laloša... 

I još milion dragih stvari znaš i umeš, neke što i nisu za deljenje sa drugima, neke ljudi ne bi ni razumeli... Samo mi tako ponekad... ali samo ponekad... dođe žao što nikada nećeš znati koliko Te volim... Toliko, da bih to pričao i po vaseljni kačio značkice da Ti magle na zarobe puteve, značkice na kojima bi pisalo: Volim Te.......

Čovek se nekada mora zadovoljiti i sa ono malo što je uspeo u toku dana da uradi...

Znam jednom ovi dani...
belutke će lagano odneti niz reku
žutilom svenuće kraj kuće bršljani
zahladiće studom  (Dalje)

Dragi moji... Znani i neznani... Godine ostaviše traga na okrugloj laloškoj figuri. Po licu se iscrtaše silni događaji, potpomognuti uvek burnim vremenima u ovoj maloj zemlji... Tek treća decenija kako je ONA moja jedina i kako svojim postojanjem nežno i sa puno radosti ispunjava svaku mrvicu života mog. Dani se nižu, dolaze i odlaze, nekad šareni, nekada ne, kao i svuda, (Dalje)

Kada sam se svojevremeno u školi, prvi put sreo sa onom rečenicom gospodina Tolstoja o srećnim i nesrećnim porodicama, kako su sve srećne porodice slične, a nesrećne svaka na svoj način, nešto u meni se pobunilo... I tako me neka saznanja prate kroz život. Ko je u pravu, ko će ga znati... Iz nekih poruka provejava tuga (češće, nažalost) a ono malo sreće što se s neba može nabrati, kao da liče... OBOJITE svoj život, nemojte se zadovoljavati osrednjim, znajte da u ljubavi NE POSTOJI (Dalje)

Šaljem vam jednu svoju sličicu dragi putnici namernici... Izvinjavam se unapred što nisam fotogeničan, nadam se da nećete zameriti, jer mi se čini da i vi više cenite sadržaj od ambalaže... Sličica je stara nekoliko godina... dok sam još bio mlađi :)

 (Dalje)