Ufotvorine

Nadam se da zna

Veče odveć liči na neko jesenje, kapljice se kotrljaju niz sasušene grane javora pred kućom, poneki zalutali list začini atmosferu umotanu u memljivu sumaglicu...Još jedan dan serviran kao najava proleća, osećanja su uskomešana, kao da su zaboravu predati ledeni dani i dani prepuni snega. Neki sveopšti mir se oseća u vazduhu. I još jedna Bogojavljenska noć... Na raskršću svih mojih životnih puteva, ponovo sam je sreo, kao da ionako ne pišemo knjigu zajedno. Na tren je kosu prebacila preko levog ramena, otkrivši predivni predeo vrata i poklonivši jedan od bezbroj osmeha, kao stranica još jednog, lepog, prelepog romana... Opet me odvodi iz ovog sveta, opet me na krilima mašte i pomešane stvarnosti odvodi negde u nedoslut... Ne, ovo ne piše bubuljičavi tinejdžer, ovo piše otac dvoje dece, deran koji je već zagazio u ... hm... neku deceniju, je l'... A opet... Ništa se promenilo nije, jer prava ljubav nije stvar koja se menja, ona se samo rodi, ili, bolje rečeno, samo je postanemo svesni i ... to je to... Odelo od nebesko plave boje, moje omiljene. Kako je lepo nestajati u tom dragom pogledu, jednog sasvim običnog dana. A opet, naposletku... Koji je to dan običan sa NJOM? Heh, derane..kažem sebi...i ti svašta divaniš... Ponekad zastanem, nikako i nigde ne nalazim načina da joj kažem koliko je volim.. O, tako bih sebično želeo da je prišijem uz sebe, da je svaki, ali baš svaki trenutak uz mene. Jer, znam... Proleteće život, možda će veliki Majstor šeretski prodrmati stablo života mog ne bil' brže stresao lišće sa njega...

Prošlo je toliko godina, toliko šarenih i svakakvih godina, a ja još ni delić nisam rekao NJOJ, još nisam ni krenuo, niti mi ona dozvoljava, svakoga dana me obasjavajući svojom lepotom. Eh, lepota... Unutrašnja lepota, ona koja je vanvremenska, koja će trajati.. i nakon hiljadu sto... godina... I znam da će sve biti isto i kada bude imala devedeset godina...Još uvek će unutrašnja lepota blistati istim sjajem... A naposletku (još jedared) zašto i da li da se čudim? Do onih vrata u zlatu koliko god da prođe, pred njima će se jednom pojaviti moja malenkost u pratnji anđela na privremenom zadatku na Zemlji, NJE. I tako zaželim ceo svet da prigrlim uz sebe, da svima mrvicu ljubavi podelim, jer i mrvica je ogromna, i da opet ostane još mnogo za mene, za nas...I tako lako nevažnim sve postaje. Vi bistrooki, znaćete o čemu divanim. I zato ili požurite, ili se ne brinite, i vaš andjeo je tu negde, ili vas traži, ili je i on u sličnim razmišljanjima. Kada ga uskoro sretnete, podelite svoju radost sa svima, pogotovo sa onima koji su negde iza vas i čudno gledaju u vaše stope, ne verujući da je sreća baš tamo negde, iza magličasto zelenog horizonta...

Ponekad noću dok spava, posmatram to drago lice, čuvara i zaštitnika mog na ovozemaljskim putevima.....

Ma...mora da zna da je volim, barem malo...