Ufotvorine

Odmicali tako vojnički dani neki davni, kad sve beše mirno i lepo, u maslinasto-zelenu boju obojeno.... Pisma.... Stara, dobra papirnata čuda, puna utisaka, nežnosti, truda, pažnje. Čitav mali ritual. Ma kakvi mali. Pisma su prvo morala biti kupljena, pa napisana, pa markice lepljene, pa adresirana, u pošti razvrstana, prenošena vozom, avionom, kolima kojekakvim... Pa onda tek razvrstavana ponovo u nekim dalekim poštama, pa u vojnim poštama, pa deljena po kasarnama i tek onda  (Dalje)

Dragi moji blogeri... Ovo proleće lepo poče, ali ove promene vremena uticaše na sve vas. Jer znam kako je, kada je vama dobro, kod mene se otvaraju neka vrata spoljašnjeg sveta i svašta nešto loše uđe u život moj. Ima tu još kogod što se najedio za moju prvoaprilsku izmotavanciju pa ću danas preskočiti utiske dana. Moj današnji zapis u dnevniku glasiće otprilike ovako: u one dane, kad se osmeh okreće oko našeg vidnog polja, a neka neznana snaga izvire iz naših pokreta i svakidašnjih situacija, potrebno je zabeležiti te trenutke, ne da bi nas još više rastužili kada smo tužni, nego da u te tmurne dane shvatimo kako se (Dalje)

Ne znam šta je sa ovim svetom, ali svuda problemi! Negde na servisu nešto se otkačilo, prebacilo, pomešalo vodu i ulje i nastradao sam ja, sad da li kriv i dužan ili ne, ne znam. Ja se tako ne osećam. Moram vam saopštiti, na žalost, a nekome i na radost, izgleda, da se neko vreme neću javljati. A sad koliko će to sve biti i da li ću se uopšte vratiti, sam Bog zna. Zbog ne-znam-ti-ja-čega, moje ponašanje je problematično, a, naravno ostao sam uskraćen za najjednostavnije objašnjenje. Ostavljam na vama da (Dalje)

Premorene oči laloške skoro da nisu izdržale pritisak odgore, ali srce je šapnulo: "izdrži još malo". I eto, dok se ponoćni sati približavaju, ja se nadam iskreno, da će barem jedno lepo osećanje, barem jedan osmeh izmamiti pisanije ovoga dana na listove dnevnika mog. Jednog lepog dana, jednog od onih dana kada želite da se ne završi, jer se jednostavno sve kockice tako lepo slažu, posle toliko vremena. Odustajem od smislenog traženja nekih reči i rečenica, naprežem se tek krajnjim naporom da (Dalje)

Ponedeljak se bezobrazno i bezobzirno primiče... Umorni kapci prkose utiscima dana da ostanu ovekovečeni na požutelim već, listovima mog web dnevnika. Proleće se već razbaškarilo po ravnici, u mojoj bašti plavi zumbuli ponosno objavljuju svaki dan te vesti, ljubičice se već spremaju za neka nova proleća...
Jutarnja služba u crkvi, svečana. Hor, predivan, sazvučje prelepih glasova, ispunjava srce ovog dečaka. Srce raste i stapa se sa okolnim iscrtanim freskama i ikonopisima, prizorima iz zavičaja. Pri kraju službe, ulaze deca... Kako milosti zabraniti da (Dalje)

Već sam puno puta rekao da ne volem televiziju, ali večeras su me opet jako najedili. Pa nemam reči. Nisam gledao teveja nekoliko dana i danas malo sa decom gledam seriju domaću, koja je po meni maestralno urađena, i naravno - reklame. I "išle" su reklame jedna za drugom, o dve platne kartice. Neću sada da spomenem ULTRADEBILASTO objašnjenje kako sa karticom eto SVE i SVUGDE možete, ali eto, nigde se ne spominje da nekako, uz sve to trebaju i PARE. Ne, neću to da spomenem. Uh, već sam se opet zdravo najedio!! Prva reklama, za one koji su imali sreću da je ne vide, ide otprilike ovako: (Dalje)

Očekivao sam svog novog prijatelja na stanici u Puli. Ovaj, na stanici u mojoj varoši. Došao je preplanuo još više i nasmejan. Pozdravismo se srdačno i, ja, srećan i pun radosti, polagano s njim krenuh na put do kuće. Samnom su tada bili moj prijatelj Bora i drugarica Olivera. Bora je posle, nažalost, nastradao u 29'oj.. :(
Došli smo kući, ostavili stvari, on se malo osvežio i rešismo da odemo do centra da prošetamo. Usput sam mu pokazivao svoju (Dalje)

Podstaknut pričom jedne meni drage osobe o (ne)razumevanju, setih se sasvim slučajno Majkla. Majkl je moj prijatelj. Ne želim da kažem BIO, jer se još nadam da će se pojaviti iz nekog kutka zemaljske kugle...Elem...
Drugi razred srednje, ekskurzija u Bečiće, Montenegro. Sasvim slučajno, a ni sam ne znam kako, upoznao sam se sa njim. Na plaži, čini mi se. Bio je April - Maj, a on je putovao po svetu. Nas nekolicina se kupalo u, još uvek  (Dalje)

Ispred ulaza u kasarnu, parkić. Rekli su mi kada sam polazio "pazi da te ne primete pa da te odmah ne odvedu u kasarnu" u smislu da prvo malo obiđem grad... Pitao sam se kako sam ja to drugačiji, ali kasnije sam shvatio - mladi vojnici budući se poznaju na kilometar po polu-izgubljenom pogledu i prtljagu koji nose, i po samoj pojavi. Sedeo sam na klupi u pomenutom parkiću. I gledao u pravcu kasarne. Dugo, dugo... Počelo je već da se smrkava kada sam odlučio da uđem u taj, za mene do tada veoma nepoznat svet... Razmišljajući pre toga, video sam dve moguće varijante mog boravka tu: (Dalje)

Da li je ovaj promenljivi dan promenio i neke deliće slagalice, da li se pomeša behar sa pahuljama, tek... Ovaj dan na kraju skroz drugačiju sliku pokaza. Odnekud ponovo promaja dunu kroz vrata života i donese davno zaboravljene stvari počišćene pod tepih uspomena, ledeni trnci se zabadahu u dušu ogoljenu proteklim danima...
Negde u sumrak, skrivajući se od preostalih kapi kiše, zamače figura pogurenog čoveka, sa juga se oglasi (Dalje)