Ufotvorine

Ima li šta vrednije?

Dragi moji... Znani i neznani... Godine ostaviše traga na okrugloj laloškoj figuri. Po licu se iscrtaše silni događaji, potpomognuti uvek burnim vremenima u ovoj maloj zemlji... Tek treća decenija kako je ONA moja jedina i kako svojim postojanjem nežno i sa puno radosti ispunjava svaku mrvicu života mog. Dani se nižu, dolaze i odlaze, nekad šareni, nekada ne, kao i svuda, verujem i kod vas, na vašim vrteškama života... Juče, na 8311-ti dan života, jer pravi život u ovoj epizodi računam od susreta sa NJOM, opet su se probudila najnežnija osećanja. Ništa novo, nisu dugo spavala (osećanja), ako uopšte i jesu... Setiće se stariji, mlađi verovatno uživaju u njima... Ona slatka opijenost, ona ljubav kada vas prelije neka milina i toplina, i, već toliko puta spominjana nepodnošljiva lakoća postojanja...Ne kažem da je moj život lak, da teče med i mleko, daleko od tog, nažalost... Ali...Kada ONA obasja svim poznatim i nepoznatim bojama kosmosa mene ovakvog, i posle toliko godina istim sjajem, kada glas umilno zazvuči nad cestama mojim, kada se rodi još jedan DODIR, nebrojeni, tek izvučen kao zrnce peska sa beskrajne plaže... Srce se laloško otvori još više, i potoci sreće još jače zažubore životom...I nigde ne vidiš koji je grad, kakav je objekat, da li je čovek bogat ili ne, da li je obučen eurima ili je u pidžami... Jer sve prolazno nestaje, i ostaje samo ljubav, ljubav večna, okrepljujuća, blaga i beskrajna, bezvremena... I svaka bit postojanja ovog običnog laloša odzvanja ljubavlju i rečima, koje imaju puno i PRAVO značenje: VOLIM TE. Ne upotrebljavano toliko puta uzalud, ponegde već i ofucano i izbledelo. Ne, dok večnost svoje staze travnate pruža nesebično za dva malena svica na nebeskoj pučini... Tako je lepo i života vredno ovo osećanje, ali se niko ne trudi ili misli da ne može da ga dosegne...Najčešće se bez poznatog razloga podsmevaju ljudima poput mene, koji se tope od jednog zaljubljenog pogleda, nestaju u morima radosti usred napornog dana zbog samo jednog poziva, na primer... I samo znam da se ništa promeniti neće, ni za dve, ni dvadeset dve, ni za dvesto dvadeset i dve godine.... ili veka... Tek moji dragi bistrooki znaju da NE POSTOJI ništa vrednije, sem onoga što NEĆE u prah otići i nestati s vodama Dunava... Dok i sam Dunav ne nestane...

Zapitajte se i vi, ima li išta vrednije od ljubavi prave? Ima li išta uopšte vredno osim nje? Dok tragate za odgovorima, želim vam bezbroj nežnih, dragih i života vrednih trenutaka...