Listajući album sa slikama, naišao sam na derana koji mi je veoma poznat, sa šeretskim osmehom, naslonjenog na jedan stari dud, sa travčicom među zubima. Vetar je milovao lice dečaka, donoseći miris zemlje, nekako s proleća, jedne davne godine... I mirise nadolazećih kiša sa Fruške Gore....Mlada žita su ozelenila horizont i svuda gde je pogled dosezao prostirao se ...mir... Oblaci su se lagano komešali, vršeći (Dalje)
Radosti života mog... Danas smo prošetali do parka, do tvog omiljenog mesta - fontane. Tata zašto bacaju ove pare unutra? Pa znaš, srećo, ovo je čudesna fontana, nekim čudom se ovde stvorila još u vreme dok sam ja bio skoro kao ti. Kažu da su je donele vile iz nekih nepozantih krajeva prepunih radosti i cveća.... I dok gledam te drage plave okice kako me sa pažnjom posmatraju, ja ZNAM da postoje i vile, i jedno takvo mesto, i znam da je sve to istina. Isto kako sam (Dalje)
U neko davno vreme živeo rob, čije bi se ime danas prevelo kao "Baladašević". U teške smiraje dana, kada su od tuge i žalosti, ali jakoga duha, pevali duhovne pesme i uzdizali ime Gospodnje, pitali su ga kako može da je nasmejan i pored svih životnih nedaća koje su ga snašle? "I to će proći", govorio bi. Dani su se smenjivali, nedelje i meseci, sa njima i godišnja doba. Pod teretom velikih i neprebolnih rana, njegovo telo se savijalo ka zemlji, ali nikada se nije žalio. Čak se i činilo da (Dalje)
Čini mi se da nijedan praznik ne mrzim toliko koliko ovaj muški šovinistički praznik, osmi mart. Ne, čujte, nemam ja ništa protiv, čak sam i srećan što je Klara Cetkin povela borbu i učina mnogo za lep pol. I praznik kao praznik mi se sviđa, kad ima svetski dan toga i toga, i čega sve još ne, treba naravno i dan lepog pola da postoji. Mene užasno JEDI sve to oko tog datuma. Možda će se sada drage blogerke iznenaditi i razočarati, ali tako je. Navikao sam da kažem, pa makar pukn'o, jel'te.. I znate da sam (Dalje)
Postoji mesto u svemiru stvoreno samo za nas. Tamo gde je svaki atom sačinjen od ljubavi, gde su sve ovozemaljske gluposti nepoznate. Mesto koje nas ljubavlju čuva i njome ispunjava. Danas je neki običan dan, Zemaljski. Vreme teče svojom dimenzijom, ljudi kunjaju u svojim ljušturama, mrze se, ubijaju se, rastaju se, zavlače se na dno života među talog. Varaju jedni druge, varajući sebe. Veličaju sami sebe, bedni i ništavni, tako prolazni i ranjivi. Šta reći takvim ljudima, da li reči i dopiru uopšte (Dalje)
Pričali smo nešto o moru, i ona je rekla da joj se sviđaju školjke. Što je mene setilo na bezbrižne dane, na odlaske na more, na ronjenje u potrazi za istim (školjkama, jel'te...). Te šarene i napuštene kućice, čudnovato divne mrvice raznih mora. Pomislio sam da bi joj se svideo poklon, onako, od srca. Nismo bili nešto ekstra, više dobri poznanici nego neki prijatelji, ali k'o velim, svako voli da dobije poklon, pa kakav bio. I, smislim ti ja da napišem priču i jednu pesmu posle priče, i da joj poklonim jednu zaista prelepu školjku što je među mnogo njih, donela mala garava kada je bila s decu na more. E, sad, (Dalje)
Naravno, nedeljom, malo vedrijih nota. Svratio sam na ovaj blog sasvim slučajno, ali mi je drago što sam svratio i ostao. Nekom na radost, vama, ovaj, nekome na žalost. Naravno da sam se "ublogovao" među prvima, ali nije još bilo razvijeno to "blogovanje", pa sam odustao. Isto se to desilo sa ICQ, koristio sam to, recimo, još dok skoro nikog nije bilo iz naše, kako se već zvaše tada država. Hm. Nisam mrdn'o iz moje ravnice a promenio sam toliko država. Ali to je već tema za neki drugi divan. Danas želim da (Dalje)
Izboranog lica stojim na litici. Po prvi put razumem jeku ledenog vetra. Svaku reč, čini mi se. Posmatram ostatke razrušenog sveta moje duše i znam... Znam da će sve ovo nestati uskoro. Sve će poneti lavina uspomena i sve će se preseliti u neke nedostupne ravni, neke, koje se nikad više neće pojaviti. Usuđujem se da uzmem tu slobodu da se ogrnem u vreme, da ga zaustavim i omeđim. Iako je vetar, istovremeno svuda vlada tišina. I sve je izvesno, sve je poznato, i opet sve odiše neizvesnošću. Ali misli su smirene, duh polako nestaje i stapa se sa oblacima nade koji se raspršuju lagano, (Dalje)
Samo još jedna od bezbroj priča koja pokazuje da se od svih zakona, čini mi se u svim zemljama, jedino sprovodi Marfijev zakon. A čak i bez potrebe da ga sprovodi neka institucija ili ko već...
Onomad direktorov zet donese računar da obrišem particije i da instaliram operativni sistem. Ok, reko' uradiću to doveče. Uveče sedoh pred računar i videh da na particiji D: ima svakojakih čuda, filmova, muzike, video klipana :) i raznoraznijeh drugih stvari. Šta sad da radim sa ovim, kod mene na disku ionako poodavno nema mesta da bih tu prebacio, a sada je već kasno...Hm, dobro, reče čovek da (Dalje)