Ufotvorine

Moj dragi Gospod na putovanjima životnim stalno je bio uz mene. Vrativši se posle mesec dana odsustva iz Ljubljane, zatekli smo svoju "generaciju" već "prekaljenu", sa puno utisaka sa terena Slunj. O, kako je bilo tamo, brrr... Dok su se oni mučili sa snegom, ledom, preživljavanjem, nehigijenskim uslovima, mi smo uživali u toplom, zezali se, a i bili u većoj kasarni, opremljenijoj, sa boljim izborom hrane... Ma, milina jedna. I onda... Od nas nekolicine, dvoje je trebalo da ide kući. Prvi je išao jedan kojem je tata bio neka budža u vojsci pa je potegao veze, a ja sam (Dalje)

S licem izboranim tragovima tuge, naslonjenim na prozorsko staklo, prizivao je kišu, oblake, mrak. Da je onih zimskih magli, da se izgubi u njima, ne bi mu bilo žao. Poželeo je i pusto ostrvo, da pobegne od sebe samog. Da barem nekome bude koristan. U svakom kutku samoće nailazio je tragove poraza od nje. Poniženja, razočaranja, i, onoga što mu je najviše smetalo - besmisla... Sve što ga je ranije radovalo, donosilo mu neizmerne radosti u svakodnevnim sličicama, sada ga je optuživalo, podsećalo na  (Dalje)

Tišina je okovala prozore na kojem je do večeras spavalo sanjivo proleće, protežući se niz miris skoro procvetalog đurđevka. U tami sobe na petom spratu, vrištala je pomenuta tišina u noći. Nepomična prilika ležala je bez pokreta, bez oblika zagledana u ritmično smenjivanje odsjaja brojki elektronskog časovnika koje se igralo sa plafonom... Grad je spavao, sa svim svojim snovima, nadanjima, iščekivanjima... Slike su se ređale, bez poziva, bez smila, bez ikakvog reda, samo sa jednom zajedničkom crtom -  (Dalje)

Dragi čitaoci na zahtev svo petoro ljudi koji su pročitali prethodni post o izveštaju sa izbora za pesmu Blogovizije 2008, ili Blogosong 2008, koji se održao juče, na Vasrks 2008, na klinici za nezbrinute umove, donosimo i drugi deo istog.

U drugom delu večeri prva je nastupila Šiljka pomalo šaljivom andaluzijskom kanconom "Mi bebarre bas trebarre", i sada, već toliko poznatim, i, priznaćemo, vrlo pevljivim refrenom (Dalje)

Na Vasks 2008 u svečanoj sali Klinike za nezbrinute umove održano je veliko takmičenje za izbor pesme blogovizije. Uz prisustvo velikog broja izveštača sa susednih blogova, iz stranih zemalja, dopisništava i dijasporene, dugoočekivani skleptakl počeo je tucanjem jajima. Među estradnim neradnicima, prvo mesto je osvojila Marina Tucaković, među učesnicima blogerima, bilo je vrlo jasno da će tu moćnu titulu odneti kraljica kuhinje (Dalje)

Bio je kasni aprilski datum. Subota veče je bila sva ispunjena nekim svečanim iščekivanjem, i toga dana se nismo bunili što treba ranije da idemo na spavanje. Brat i ja. Jučerašnji dan je bio oobeležen farbanjem jaja, koje je majka (baka, kako je kod mene ovde zovu) majstorski farbala uz pomoć ljuski od crnog luka, deteline i ko zna još čega. Ali ... Predivna behu! Ova danas su samo bleda kopija. Valjda zato što je (Dalje)

Drage moje blogerke, i dragi moji blogeri, dobronamerni čitaoci mog dnevnika.... Danas je veliki petak, već prošao, skoro. Najtužniji dan u godini. Postali ste mi prijatelji, i rešio sam da vam uskoro napišem mnogo lepih stvari, stvari koje govorim prijateljima, ljudima koji imaju otvoreno srce, koji razuma imaju da spoznaju ono "nešto drugo" i "nešto više" što postoji na ovom svetu. Očekujte u nekim narednim danima nešto što vas siguno neće ostaviti ravnodušnim. Pisaću vam o nečemu što možete lako da se uverite, pošto su Zemljani nevernici, uglavnom. Možda će vam sve zvučati čudno, kao što verovatno i sada zvuči, kao što je i meni zvučalo pre nekoliko ili više godina, dok nije stigla (Dalje)

Malkice je starija od mene. Doduše, ne mislim na mojih 12 godina, već ono što velike čike staviše u ukrštenicu. Ali opet, starija je taman koliko treba. Taman kao moja sestra, koliko bi sada imala. Da joj se svideo ovaj svet. A nije. Razumem je. Čeka me, igra se na nebeskim njivama negde. Ne, neću o tome. Počeo sam o mojoj drugarici. A sad ću da kažem nešto o mom dedi. Ovde gde ja živim, dede zovu "dejkama". Milina jedna. Puna usta miline kad kažeš. Bio je seosko spadalo. I danas mi još poneko, od starijih, kaže (Dalje)

Bol prijatelja pravog jednako zna da zaboli kao sopstvena... Sima je jedan od ljudi za koje se može reći da ih na ranu možete staviti... No kako to uvek biva, uvek se u dobrom skriva i mrvica onog lošeg. Ne kod njega, već prema njemu. Svi njegovi napori da sebi obezbedi sreću, najčešće se vraćaju ledenim ehom neizmerne težine i teskobe. Možda negde, nekada, delić "odvađene" tuge barem na trenutak  (Dalje)

Noć aprila se uvlači kroz razređene roletne i tek čujni miris jorgovana obeležava ovu lepu noć... Malo pre sam te poljubio u obraz pred san, ne želeći da te, premorenu, razbudim... A želeo sam da te zagrlim, da, kako volem ono da kažem, da koske krckaju... Stariji sin je šaputao sa mnom, dogovarajući se šta ćemo za sutra. Načula si, ali si nastavila da spavaš. I sada dok nežno hodiš travnatim putevima sna, ja se po ko zna koji put (Dalje)

Inspirisala me "tužna" na ovaj post. Na jedno sećanje na neke protekle dane. Prošli dani mu nekako uvek dođu lepši... Elem, svojevremno sam radio u lokalnom radiju, sa uživanjem posao koji volim. Moj dragi prijatelj i ja imali smo emisiju koja je bila slušana, ali sada nije reč o tome. Uspevao sam da uglavnom radim normalnu muziku, tek tek ponekad upadajući u smenu kada su "narodnjaci", tako da sam sve vidove emotivno-nervno-polu-fizičkog tipa mučenja prošao. Preležao poput dečijih bolesti. Nije mi bilo teško čak, (Dalje)

Kako je nedelja dan za opuštanje, tako vam i ja iz ravnice šaljem malo sasvim običnih stvari i tonova. Tri stvari koje stižu danas su o rečima, očima i osećanjima.

Naišao sam negde na neke postove o psovkama. Ne želim ni da komentarišem, ni da pričam sada o tome. U mom delu svemira poznat je odgovor na pitanje koje će uslediti. Pravdanja bilo kog tipa za mene nemaju svrhu ni osnovu. Zamislite se i sami koliko  (Dalje)