Ufotvorine

Ko to ovih dana nosi isto ime k'o što nosim ja?

->>> https://www.youtube.com/watch?v=SxWuqP14ww0 

Dobar dan kasti, vascelom svetu blogolikom, posebno onima koji me se (još) sećaju. Svratih malo na staro odmorište da pozdravim drage ljude, one kojih se sećam, pa i ove nove. Mnogi su mi ostali u sećanju lepom, i zimus sam na salašu dok je vatrica pucketala u furuni, premetao po mislima kojekakve doživljaje, uglavnom lepe, one loše preskakah… Odnelo me vreme i poslovi, za ove zanimacije stvarno treba biti dokon, je l’ te… Ne kažem da je ovo gubljenje vremena, jaaako lepog sveta ima, je l’… Al’ treba štagod i raditi…..

 ***

Pa dobro mi došli, opet me veselog našli, nadam se da ćete svraćati na salaš, gde su svi ljudi dobre volje dobrodošli. Ne zamer’te ako ne spomenem koga, ipak sam ja najstariji bloger, pa mi se štagođ može i oprostiti, je l’…

Za ove “nove” delić slagalice iz prošlosti, za stare podsećanje… A ako vas nisam pomen’o, to je što mi se slike zaturile digod, pa što sam našao, našao. Da ne skoči oma, na primer unajedina pa da ospe paljbu što nisam našao onu sliku sa roze tregerima i kariranom maramom što je nosila na dan Svetog Pantelejmona. Ne znam di je, pa Bog! I još tako kojekakvih ima, je l’ te..

A kakvi su neki bili….

Pitao sam dežurnog kritičara i nadzornika kako ću, a ona (Sanjarenje) reče: “Dragi moj Budalaševiću, s obzirom da si pogubljen, lepo ti to probaj po azbučnom neredu, ionako ti fali barem tri’es sedam čeljadi, kako ti kažeš…. Fali ti još koješta, ali to je već iz domena mojih dijagnoza...”

I…..

Bonsai Draganica 

Bez naročitog povoda, prvo sam se nje setio, znate kakvi su ljudi, nek smo prvi pa makar bilo gde. Ne znam kako sada izgleda, samo znam da je srećna, i da je usrećila još jednu osobu (dobro de, unesrećila je svekrivu verovatno, al’da ne kvarimo na početku…)

Velemajstorica bonsai umetnosti, koja mi je rekla da je asociram na … panj.

Cicilly

Prva vrcka bloga, malo fali da je zvanično usvojim za kćer, ali nikad se ne zna. Možda sam se malo dvoumio jer je rekla da je podsećam na pradedu. Kao jesam mladolik, al….

DMC

Bog i batina bloga u tehničko-mehaničarsko-poslastičarskom smislu. Ne znam da li je Bog, ali znam da je batina. O njemu, stoga, sve najlepše!

Dr Misha

Prvi stetoskop posle glavnog, izgubio se u nepoznatom pravcu. Fin dečko, al’ safatale ga obaveze (ne smem da kažem studentkinje medEcine, da neki ne postanedu ljubomorni)

Mandrak72

E ovaj čovek je za izbegavanje. Kako napiše štagod, odmah znam da sam vezan uz računar dok ne pročitam, ne prostudiram i svašta nešto još. Budi u meni lepe osećaje, setim se Branka Ćopića i onih predivnih opisa. Hm, nikad ga nisam pitao da li je šta u rodu sa Ćopićima. Ma jeste, garant!

Mladiluk

Ko je rod najrođeniji? Pa komšija, naravno. Virim preko plota, vidim stalno nešto raducka, pa da ne ometam. Eh, kako je bio ovde lep i mlad, kako li sad izgleda, ne znam, A komšije smo…

Pinokio

Nakit majstor i talenat da na sto osam načina kaže ono što nije istina, što i nadimak kaže. U cvetu mladosti i kreativnog nadahnuća. Ređe je na blogu od mene, onda mož’te misliti…

Pričalica

Hvalila se i duvala da je pričalica, dok nije mene srela. Pa sin te dečiji, pitala me je pod jednom zarudelom trešnjom, je l’ ti to celu zimu ćutiš po salašu, pa ondak…

Stepski vuk

Per aspera ad astra! Deran koji nikad neće zaboraviti svoje trnje i samim tim će uvek uživati u zvezdama. Ja sam imao sreće da ga sretnem, a i on se (jako, jadan on) usrećio što me poznaje.

Tekstopisac

Nemam reči, samo kratak osvrt: tekstopisac, stari lisac!

Tužna

Najupornija u održavanju nadimka. Prva moja želja za usvajanjem, ali me je glatko odbila, što mi je jako žao i dan danas. Živim za dan kad će promeniti nadimak J

Vastag

Veseli i vešti fotograf moje ravnice. Stalno brkam Vaštag sa VEŠTag, al dođe mu na isto. Hvala za deliće slagalice koje je podelio sa nama. Pogledajte ga samo, dobrica na kvadrat.

Vilabezkrila

Stari noćobdija i vedri drugar, i još jedan lep dokaz da nemaju sve vile krila. Neke uzdiže dobrota i čistoća duše…

Voja

Vitez od pera, otišao nekim neznanim sokacima. S njim svakodnevica može da se pregura nekako…

* * *

I još mnogi, mnogi drugi, koji mi, nadam se, neće zameriti. Obećavam da ću u dogledno vreme sve slike pronaći, kad dođe na red veliko spremanje salaša, kao i svake godine u proleće…

Naravno, dve nezaobilazne sestre, domaćica i sanjarenje:

Toliko od mene, dobro mi došli na salaš. Opet.

Ako me digod sretnete po drumovima ravničarskim, možete me prepoznati:

S(p)radačan pozdrav! Vaš, Puniša Debeljački

Dok dlanom o dlan, eto ti njega (mene) opet pred ekranom voljenog ljubimca (pi si ja). Gotovo je, pobrkao sam sve. I dane, i vreme, i godišnje doba. Danas me je ON, oholo i hladno - nokautirao. I sad sam sav ovako grogi, sve se tešim da ću uspeti da stanem na noge, ali najverovatnije ću da se stropoštam na svetsko čudo zvano krevet. Ja znam da ljudi rade, ali da rade 27 sati dnevno, pa ne znam. Srećom, nisam nigde ni išao na more. A verovatno neću- Čak nemam vremena da odem do komšiluka da mi kogod kaže "More tiii....". Avaj!

Dajem kraljevstvo za malo odmora. Ili barem za objašnjenje te strane reči - odmor. Pre neko jutro kada sam kretao na spavanje, sretnem ni manje ni više nego - sebe samog! Krenuo čovek da ustaje, da ide na pos'o. A historija ide pored mene, svašta se dešava, lak sam čuo da ima i neka olimpijada, kažu hara neka Obala slonovače...

Slikao sam se. Friška slika, da ostavim deci, da se ne zapitaju jednog dana... Sve zamišljam situvaciju:

(Kućna vrata, kucam, otvara mala garava)

Mala garava: Dobar dan koga tražite?

Ja: Aman, ja sam, Rastivoje!

Mala garava: Aaa, i vi se zovete kao i moj muž....

Da li vredi? Nemam pojma. Mi kao narod smo poznati po "veliki transport" velikim projektima sa sigurnim gubicima. Jeste da radim, što reče Zenit u "Nadrealistima", ali zato svakog prvog 100 Dinara drug moj, 100 dinara u džep, eeeeee...

Postade mi ovaj dnevnik jadikovka moja pretponoćna, kukumavka pred san. Nemam pojma šta se dešava, ko se poženio, poudao, kao da sam očo u vojsku Bož'  me prosti... Ali, što reče lokalni dobošar.... I to će proći... Srećom leto još traje pa se ja pravim lud, kao da je otprilike negde Jun mesec. Ionako vreme u ravnici jako sporo ide. Mislim da je kalendar na zidu još u 2004-oj. Ma sporo ide, kažem ja.

I tako ja, celi dan mislim, e, zapisaću ovo u gnevnik, da mi ne pobegne, a ono ... ništa. A i šta kasti kad je dan obeležen samo poslom, poslom i poslom..  Ujutro idem u opštinu. Sve mi nešto milo, kao da idem Bog-zna-di. Samo neka je promena! Čak sam spreman i za šalterske radnice, ali avaj. Moja varoš se razlikuje...

Dolazeći kući, video sam vredne radnike iz komunalnog preduzeča kako - zalivaju cveće! Moja varoš je una cveća na javnim površinama a pomenuto zalivano se nalazilo na električnim stuboima usput. E, lepog li posla. Pa se sve razmišljam, ako ikada budem dobio godišnji odmor (ako ukapiram baš skroz šta je to) mogao bih malo da volontiram kod njih. Milina. Šano dušo.

E, sad će ponoć, moram da idem da poljubim nekog. Znam da nećete zameriti...

Ista meta isto odstojanje. Sve je isto, još jedan završen dan, još jedan premor sa mnom u društvu. i čini i se kao da sam na istom mestu, u lavirintu života. I ono čuveno, kao konstatacija - pa ovuda sam već prošao! Još jedan nikakav dan, uglavnom vrlo radni, a bilo je sat-dva u njemu, vrlo lepih, odmora vredno... Ali džaba... Da mi nije "Enigme", da mi malo razgali dušu, podseti na zavičaj i tako što, baš bi propao dan. Naravno, ko ga je "spasio"... i to po ko zna koji put... Mala garava... Eh... I opet ću baciti sećanje niz drum, jer mi nije vredno. A da je (Dalje)

Plaši me što sve više počinjem da ličim na Jovu. On barem srkne malo kafe, a ja onako "na suvo", promrdam glavu, pa ostavim tragove na listovima dnevnka mog. Ovaj, kao i mnogo prethodnih dana, nisu zaslužili da mrdnem glavu zbog njih. Jedan od onih dana, koji, sve i da se nije desio, niko živ ne bi primetio. Ja pogotovo....

* * *  

Na nebu počele olimpijske igre vremenskih nepogoda . Malo vodi sunce, malo oblaci, malo kiša. Dok svetli na trenutke mesec, poput blica, shvatam da će odlučiti foto finiš.

* * *  

Danas je deveta godina kako je nastradao moj prijatelj Radovan. Pisaću jedared o njemu. Ljudina. Čovek i po. Zadrti Sremac, a duša kao pamuk. Pregurao rat u gradu, 1999-e. Čuda radio sa lokatorima, otkrivanjem, avaksima... I onda nastradao, vozeći svoja kola, žureći... Večito žureći... Znam da će videti ovo sa nebesa, neka zna da živi u mo srcetu, zanavek...

* * *

Strah se neki uvukao u mene. Kao i svake godine. Uskoro će kupovina stvari z aškolu, krda roditelja će da spiskaju brda para. Da nije tuge što nadolazi jesen, možda bih i preživeo nekako... Ovako... Samo sećanja na sive kišne dane, pomalo smiruje ovaj jed zbog vrućinštine...

* * *

Opet sam čuo negde na televiziji da iza uspešnog čoveka stoji žena. Ako je čovek uspešan, žena može da stoji jedino PORED njega. Tako je u mom delu svemira.

* * * 

Ne valja se mnogo toga ni pitati. Ja sam se, recimo, vazda pitao zašto penzosaurusi spavaju toliko dugo. A onda me život naučio. I napravio sam "fore" za pet-deset godina unapred. Sad mogu da spavam gde hoćeš, kako hoćeš, jedino ne s kim hoćeš. Zna se ko je zadužen za taj deo "obaveza" :)

* * *

Dragi moji blogobojažljivi ljudi, neka vas sreća prati, ovih dana želim vam posebno sreće, jer je na "delu" kolektivan problem, i loša situacija. Srećom, neće dugo potrajati. Tako, da ako se zapitate šta vam je ili vam nisu sve ovce na broju... menjajte stado!

* * * 

Otkrio sam i novu metodu uspavljivanja, zove se vizuelno-komirajuća. Čim pogledam jastuk, premoren ovih dana od posla, gotovo... U sekundi zaspim, kao da padnem u nesvest. Evo čak i sada kad pogledam iza sebe ovaj jas 

Danas velika preporuka!!! Ja se inače, lično spremam da na sve medije snimim ovo remek delo! Film koji sam dugo, dugo čekao da vidim! I topla preporuka svima!

U vezi sa mnogim stvarima koje se provlače kroz moje dvorište i sa srca laloškog kroz pendžere širom otvorene... Evo dobrih putokaza sa sve ljude i duše koje su u potrazi.

Za sve one koji TRAGAJu!

Za sve one koji se pitaju čemu život služi?

Za sve one koji su tužni, usamljeni, ostavljeni, razočarani, koliko god to duboko bilo...

Za sve ljude dobre volje i sve one koji naslućuju barem, da život NIJE samo ono što živimo....

I za mnoge druge...

F I L M   D A N A meseca, godine, decenije...

IMAJTE oči! Pogledajte ovaj film, predivan, od mog prijatelja Đoleta Lina, starog poznanika sa zvezdanih putovanja... Ko ima oči neka gleda!

Za obične ljude, ovo je samo jedan običan film, ali ko ima želju, ili ko dopusti srcu svom da odgleda film, mnogo, mnogo toga će biti jasnije... Sve je ovde rečeno, u vrlo prostoj i pitkoj priči. I sve sfere su obrađene. Najbolje bi bilo snimiti pa gledati nekoliko puta...

I videćete....

Da ništa nije onako kao što izgleda...

Da parama ništa ne možete kupiti...

Da je zdravlje najveće bogatstvo....

Razlog vaših svakodnevnih muka, briga i problema

Ljubav neopisivu Čuvara naših duša...


Za neupućene i nestrpljive: život glavnog junaka je VAŠ (i moj) život. Posmatrajte kako je, kada mislite da ste sami, ostavljeni, zaboravljeni...život glumca M.J.Foxa je takođe naš život, i sve ono kako izgleda, a pogotovo ... kraj... Taj kraj, tako upečatljiv.

Dakle, jedan film iz TOP 10 forever, vašeg blogolege Baldašara salašara...

Ovde su SKORO SVI odgovori na vaša svakodnevna pitanja...

Mnogo stvari na svetu postoji koje mogu da pojedu čoveka. Trenutno mislim o stvarima koje nisu živa bića. Koliko sam samo video ljudi koje je pojela jedna najobičnija - FOTELJA! Čovek koliko toliko normalan, naoko gledaš sve je u redu, kad ono ... hop! Pojede ga fotelja i od njega više ni traga ni glasa. Viđao sam onda, da recimo, čoveka pojedu dva slova. Dva najobičnija slova. Dva ili možda tri. Jednostavno, princip je isti - hop! - i gotovo. Nema čoveka. Uz to, dešavaju se i (Dalje)

Svojevremeno sam radio u državnoj firmi. U firmi kakvu bi svaki muškarac poželeo. Same žene i nas dva tri. ;) No, tok ove priče odvodi me negde drugde. Možda je ovaj zapis i ostao na nekom ranijem listu kalendara mog života, ali mislim da nije zgoreg da ga ponovim. Firma se zvala centar za socijalni rad. Otkud ja tamo, ne pitaj. Gde ima puno računara, eto mene. Radeći tamo, sa zaista predivnim koleginicama, koje su me primile kao sestru :) naslušao sam se svega i  (Dalje)

Pred kraj dana, pred kraj Jula, još jedna skoro izgubljena bitka sa vremenom. Posao koji završih, ili, bolje kasti, samo produžih na sutrašnji dan, opet me je pobedio. Okružen snovima o lepim, mirnim, tihim danima odmora, pred kraj dana zastadoh da mahnem prijateljima, koje ne mrzi da svrate svaki dan u moje dvorište, i ostave mi komadić sreće. O, da, znam ja još kako, sve po vašim (Dalje)

U moru beznađa, tuge i stradanja, pomalja se sunce novoga dana. Onoga dana, koji će dočekati i iznedriti oni koje ovde spominjem. Deca, ljudi, ljudska bića sa pogledima u oku, i, što je najvažnije, sa srcem većim od njih samih. Pogleda ka sreći, ka ljudskosti, ka dobroti, ka jedinim pravim vrednostima.

Draga deco, koja ulivate nadu i potvrđujete ono što ja već odavno znam, da će LJUBAV pobediti jer jedino ona i postoji, i ne može se boriti sa nečim što ne postoji. Uživam u svakoj vašoj (Dalje)

Vreme, ta nezaustavljiva stvar, ta čudna dimenzija u kojoj smo svi okovani i kojoj svi robujemo... Ovih dana ono vodi, a ja samo ... ah, po običaju, kasnim... HEJ VI, koji kažete da se organizujem, dođ'te kod mene da provedete jedan jedini dan s mene... Pobegli bi o'ma!!!

Na sveopštu radost kolega koji svraćaju na ove strane i čitaju listove tuđih dneUnika, nije me bilo prethodnoh dana. Uživao sam u prezapolenosti, radio sam toliko da nisam stigao ni da POGLEDAM šta se dešava u blogosferi, a kamo li kakav trag da ostavim. Sve to je doprinelo dolasku mlađih, boljih i pametnijih snaga, kao i drastičnom porastu raspoloženja postojećih stanovnika blogosfere. Nažalost, kako sve što  (Dalje)