Ufotvorine

Rasklimatano zeleno vozilo krivudalo je zagorskim putevima, vozeći nas ka Sloveniji. Sedišta mekana kao i svako drvo doprinosila su sveopštem utisku - nikakvom. Setio sam se filma iz mladosti i promenio broj - "osmorica žigosanih". Heh. 'Ajde da ne lažem. Svi smo se izvukli da ne idemo na teren na Slunj. Poznati vojni teren, zima, preživljavanje, kupanje na minus au-bre, celodnevne vežbe. A s druge strane, obuka, tople učionice... (Dalje)

Nažalost, morao sam i ja da pišem ponovo. Otkako sam malo zaglibio u posao, nekoliko dana me već nema, eto slavlja i veselja na blogu. Razumem vas potpuno :) Niko da me priupita DI sam (i brojem: NIKO) :) A znam zašto, poplašio sam vas sve sa onim da sve znam, c, c, c. I dobro je. Još nekoliko onih pitanja sam imao  (Dalje)

Kada me je danas direktor to pitao, rekao sam sebi, e, moraš to da upišeš. To mi se redovno događa. Šta, objasniću. Moj život je vrlo čudan, a čiji nije, je l'... Naime, meni su prvo stizali odgovori, i to mnogo mnogo njih. Mnoge od njih nisam nikako shvatao, mnogi su se tek kroz godine susretali sa svojim pitanjima, i, uopšte, sve je nekako "natraške" išlo... Ali ne žalim se. Evo malo da ilustrujem. Pre petnaestak godina, upoznao sam jedan bračni par, nisu mogli (Dalje)

Drage moje blogerke i blogeri, nedelja je već odavno poznata kao dan za opuštanje i pripremu za naredne naporne dane. U skladu sa tim, i moja malenkost je na listove dnevnika zabeležila kratko putovanje potpomognuto svim mogućim i nemogućim čudima tehnike. I malo se osvrnuh na dešavanja aktuelna, šta se priča, događa, dešava... Dok čekamo bolje dane, o čemu će, opet, biti puno reči u narednim postovima... Naravno, od mene, teško si ga vama.
Elem, ponovo sam aktivirao moju čudesno lepu i prelepu za dušu, mašinu za putovanje kroz vreme. Beše me u prošlosti, budućnosti, sadašnjosti... Neki akteri nisu ni svesni da su bili snimljeni, neki su opet ljubazno pozirali, a neki opet živeli svoj život kao i do sada. Ne bih vas opterećivao sa svih 149 slika koje sam danas snimio na svojim putovanjima, ali evo (Dalje)

Nekako uvek kada se jesen spusti s još uvek toplih fruškogorskih padina, zamirišu požuteli listovi mojih tugovanki i donose neželjene rime koje tako uporno skrivam pod tepihom bezbrižnih dana... Lepo je znati neke stvari. Neke stvari, opet, i nije lepo znati, pogotovo one koje vam govore o nekim velikim promenama, koje nisu inspirativne, ili, s druge strane, ipak nagone da se malo razmislimo nad kartom života svog... U naslutu srca, već je sve odavno zapisano, a to što ne želimo da gledamo i vidimo šta se tamo dešava, to je već druga stvar. U preseku svih ravni naših priča, nalazi se rođenjem utisnut datum kada će se  (Dalje)

Nekako uvek kada se proleće spusti s prohladnih fruškogorskih padina, zamirišu novoiznikle trave a moje srce se ugreje toplinom sećanja...Uskoro će taj dan, sasvim isti i sličan, i ja ću u njemu ponovo biti onaj veseli putnik koji je došao ko zna odakle da bi zahvatio svu sreću sveta skupljenu u Tvojim očima. April se i te godine tek zašepurio po mom gradu, kišica je obojila to prepodne i nije bilo hladno. Koracima ka Tebi, ni slutio nisam da ću  (Dalje)

Dok spavaš i sanjaš neke bezbrižne dane, poput sveta iz kojeg si nadimak svoj donela nama, kroz dremljivu ravnicu šaljem ti malo topline velikog laloškog srca, iskrene želje da budeš takva ista, kada uskoro pređeš onu magičnu granicu polovine života... Skupilo se društvo večeras, a mene, poznatog baksuza, posao zadrža u radnom vremenu od pola 8 jutros pa evo do skoro ponoći... Ti sada negde spavaš, znam, i znam da ćeš večeras usput svratiti na moj salaš od snova. Zateći ćeš i tamo, u bezvremenu, fino društvance koje će ti malo povući uši u vis, izljubiti se sa tobom i podeliti nešto sa stola prepunog đakonija raznih. Popričaćemo neku uspomenu, ostavićeš otisak svog bosog stopala u prašini i nasmešićeš se prijatelju svom, onako kako znaš... Proleće se budi, i sve u nama buja i raste, pravo je vreme da se rađaju dragi ljudi. Negde u nedosanjanim daljinama, moj kolega daleki saputnik, priprema staze za teatralan ulazak u ovaj svet za nekih osam meseci. Iz srca moga preliva se ljubav pokrenuta pogledom na usnulo lice male garave, mog privatnog anđela. Danas ću ceo dan misliti na tebe, draga PINOKIO. I biće mi žao što ne mogu da dođem i poljubim te u obraze vesele, da pomisle ljudi da digod grmi... U belucima dana, prevrtaću sećanja na tebe i srcu će biti milo... Mahni mi onim lopovskim prstima, i, ne brini... Imam ja više veza nego što ti možeš pomisliti, pozdrav će stići, a umesto poklona neka ti današnji dan odiše vedrinom i životnom energijom i snagom. Uz mene je i divna mala družina koja se uglavnom gura oko torte... I za sve one prošle i buduće, srećom te pozdravljam iz ravnice!

PINOKIO SREĆAN TI ROĐENDAN!   

               Don Kihotos de Ufos Baladašević, s.r. 

Drage moje i dragi moji, ja NE VOLEM plagijate, ali poslužiću se polu plagijatom koleze i cenjenog virtuoza stihoslagačkog, stepskog vuketa. Dakle, govorimo o bliskoj prošlosti, ili o ne baš tako bliskoj, ako posmatramo život jednog bloga. DANAS je tri meseca otkako se ova spodoba pojavila na ovom blogu, nekom na rados, nekom na žalos! Dakle, TROMESEČJE je, a red je da (Dalje)