Ufotvorine

Ljuljaška...

Jedna od bezbroj priča o MOJIM ljuljaškama je i ova iz novije stvarnosti života mog... Ispod oraha starog, koji je posadio moj dragi pokojni deda, i koji je sada u dogovoru sa bratom ostao da živi dok je nas, ili dok dragi Gospod ne odredi drugacije, u "debeloj 'ladovini" i dan danas je ljuljaška. Često kada sam tamo, i naravno, kada je vreme lepo, ljuljam se, nekad kraće, nekad duže... Komšije su se svojevremeno malo čudile, malo šalile na moj račun, ali poznavajući mene, brzo su to prihvatili kao sasvim normalnu stvar. No ipak, mnogi od njih smatraju to "detinjarijama", ali to je već njihova stvar...

S jedne strane pogled ja na široka seoska dvorišta koja nikako ne mogu da sagledam u ovoj vremenskoj ravni, već se uvek javljaju prelepe slike detinjstva, koje mi nikada neće biti toliko daleko, ili, ne dao Bog, zaboravljeno... Ne bih sada ulazio u jednu od neprebrojnih priča, a i divan bi otišao ko zna na koju stranu.. Tek, s druge strane, okrenem li se leđima prema dvorištima, pogled odmara i smiruje... Široka ravnica, a visina na kojoj sedim (ljuljam se) taman kao jedna poveća bundeva, pa se lepo sve vidi. I šta rade komšije u susednom selu :) Kako koji zamah prođe, kako me ponese gore ili vrati, pored mene ispadaju sve brige i problemi, lagano, seckani prijatnim mirisima detinjstva. Nekad mi je krivo što ne mogu decu da oteram :) pa sam srećan kada se izdovolje, mada je to jako teško (na koga li su, da mi je znati?).

Nekada leti, čak, dođem sam, noću, ali ... tek je to priča predivna sama za sebe... Pre nekoliko meseci, bašta je bila prazna, brat mi je ispričao interesantan događaj...Neko kod komšije je kopao u bašti, a sunce upeklo...Nije još ni podne bilo. Čovek sa motikom, sam, oznojan... Prevalio šezdesetu, krepak i čio. Levo od njega, u našoj bašti, već pomenuta "de bella la dovinna" i - ljuljaška. Čovek pogleda po praznim baštama, po dvorištima obližnjim, osvrnu se - nigde nikoga. Naravno, ljuljaška je bila okupirana, i prijatan vetar njihanja osvežavao je blagodetno. Posle par minuta, brat se nasmešio i izašao u vidokrug...Čovek se malo spetljao, pa nekako nevešto pokušao da izusti nešto između pravdanja i izvinjenja.. Ma nema problema, reče brat, samo vi odmarajte...

Postoji onaj "štos" kojim se neko vadi da nešto ne zna - "nisam bio u školi kada se to učilo". E, pa ja sam presrećan što nisam bio u životnoj školi kada se učilo kako i zašto se odrasta. I baš me briga šta ko kaže kad se ljuljam, klikeram ili vozim trotinet s decom iz komšiluka... Kada pristanemo da odrastemo, odrekli smo se velikog dela sebe, svojih snova i ideala, onoga što smo mi pisali u spomenare, a neki novi klinci sanjali da će biti...

A na životnoj ljuljaški, moja mala garava i ja... malo ovako, malo onako, više lepo nego loše, i tako dan po dan, pišemo knjigu života naših. Našeg. Ako kadgod prođete blizu mog ranča i vidite veliki orah, pod njim ljuljašku, slobodno sedite, zaljuljajte se i prepustite se snovima... Rado ću podeliti svoje posebno mesto sa svim ljudima dobre volje. A mala garava i ja odosmo da se uljuljkamo u najlepše snove...