Ufotvorine

Ni ove godine neće me dočekati blagodeti godišnjeg odmora. Mislim da se tako piše: o-d-m-o-r. Mada mi sve nejasnija biva ta reč, kao kroz maglu razaznajem njeno značenje. Juče sam išao drumovima Vojvodine, i morao sam zastati nekoliko puta. U mladom kukuruzu, kraj zlatnog žita mirisnog, među mladim suncokretima. (Nije TO bilo razlog, sram vas bilo!!!!) ... A sve ispod ravničarskih oblaka...
Nedostaje mi moja širina, moja sloboda, tišina, i onaj predivni miris ravnice, kada se grudi jednim velikim uzdahom napune milošću i doborotom te pomenute ravnice. U žitu pronađoh dva tri crvena cveta, poslah poljubac kroz vreme i pozdrav, njima. Nedostaje mi priroda. Posao je takav da nemam vremena ni u toku jednog dana, a o vikendu da i ne govorim. A možda baš iza sledećeg ugla, iza sledećeg ponedeljka, čuči (Dalje)

Kažu da ljudi obično shvate najvrednije stvari u životu, ili ih barem dožive kada je već najavljeno spuštanje zavese, kada se sabiraju utisci, i kada putuje vaše društvo, pa i vi čekate na red.... Blagosloven rođenjem u subotu na duhove, ponesoh u sebi sećanja na živote pre i posle. Vremenom kao nerazumevanje, a zatim polagano, kada su se kockice lagano sklapale, slika je bivala jasnija. No magla još uvek obavijaše moje vidike. Duboko u sebi, svitac je govorio - izdrži, ovo nije pravi svet. Borba je bila velika, prevelika, teška i naporna i shvatio sam da ćtrajati do kraja epizode. U to vreme, kada su (Dalje)

Naiđu dani, kada od posla ne možete podići glavu, kako se ono kaže... Pa kad i meni naiđe neki dan, onda barem da ostavim neki, bilo kakav, smejuljiv trag, da mi ne bi Biljana kaz'la da se jedi... Izvinjavam se ako se budem malo slobodnije izražavao, ali nadam se da nije strašno. Pošto ovde ima puno dece, neka odustanu odmah OVDE.
Onomad sam kod Sanjarenja video jednu pričicu koja (Dalje)

Druga polovina 21. veka već će nekoliko godina ostati iza nas. Ratovi, glad, siromaštvo, sve ružne stvari, i svet ni nalik onom ranijem. Mala garava će biti babuskara :) ali za mene će i tada biti moja mala garava. Tog kišnog novembarskog popodneva ležaću na postelji, svestan da je konačno došao čas da idem ka zavičaju nazad... Izborana ruka, drage starice, sa toplim očima, brižnim, kao u onim davnim vremenima, pomilovaće ostarelo čelo. Pred putovanje ću joj reći još jednom: VOLIM TE. Reći ću joj... Nikada ti ništa nisam imao zameriti, malena, šta sve prođosmo zajedno ali... Ona će podići svoju lepu obrvu upitno pitajući se šta je to, da li je omatoreli lala izlapeo, ali će čuti odgovor...

Smiriše se otkucaji današnjeg dana dok je u mislima još sveže sećanje na jučerašnji rođendan, koji je, za divno čudo, prošao lepo i baš lepo. Uglavnom, kao i kod većine vas, verovatno, taj dan se nekako... nikada "ne primi"...
Početak nedelje obećava, i neko me je čak i sanjao, a nije imao (!!!) košmare...

Žao mi je što opet kasnim, i ne stižem, pa vadim adute iz rukava... Danas ću biti kratak, i reći ću samo toliko, da svakome ko pročita ovo, želim da mu se ispune lepe želje, jer ovo je godina (Dalje)

Dragi moji nepoznati prijatelji! Dobro mi došli na virtuelnu žurku, lepo se provedite, poslužite se ne švedskim, već sremačkim stolom, koji je mnogo bogatiji i šareniji od hladnog švedskog :) Povod je moj današnji rođendan.

Pošto ja sve znam :))))) oni koji dolaze da znaju kako je "protekao" današnji rođendan...

Po dolasku na salaš, naravno, prvo vas dočeka dobrodošlica. A kao što je u mojim krajevima red, prvo se morate dobro najesti! Međutim, ovde na blogu sam naučio da moramo prvo (Dalje)

U vreme ono, kad ne beše ni mobilnih telefona, ni e-mailova, jedina veza sa spoljašnjim svetom i, sa, najvažnije, mojom srednjoškolkom, bila su pisma. Približavao se kraj školske godine, a mene je tuga obuzimala. Pored ove redovne, što smo odvojeni.

Noći su bivale sve toplije, i sve češće sam se družio sa Mesecom, sa svežim noćnim vazduhom i rojevima lepih misli. Kako sam bio desetar, smenjivali smo se na poslovima dežurnog, a to znači da si 24h skoro, budan i da odgovaraš za sve. Nije mi se to dopadalo, ionako ograničene slobode, to me je (Dalje)

Odmotava se vlažni ali mirišljavi šal juna, po sokacima i šorovima naše varoši. Još jedna godina, još jedan prilazak sredini vage meseci, prepun promenljivih dana, nadanja, želja, planiranja.. I ova, i prošle, i sve buduće godine naoko biće iste jedna drugoj, meni uglavnom obeležene bezbrižnom potragom za lepim rečima koje bih udenuo u ravni Tvoje dobrote, najdraža. Tako često i dan danas poželim da napišem neke reči, ili da ih izmislim, da se celi svet iznenadi i da se pita, o, koja li je (Dalje)

Omeđen tajnovitim vidicima, tu oko nas egzistira život kakvog znamo. Tek poneki od nas, otvori srcem ona čudesna vrata kroz koja se može zaviriti u utkani i predivni svet. Svet boja, mirisa i novih dimenzija, nedoživljenog a proživljenog, susret kraja sa početkom, i radost beskrajne slobode. A mi, maleni i prašini ravni, grčevito se vezasmo za ovaj materijalni svet, zatvarajući oči pred predivnim kreacijama i nebrojenim putokazima ka boljim svetovima. Premeću se dani i odvija se (Dalje)

MIŠ U GVOŽĐARI

Mora da je to. Prepoznavanje. I ovde na blogu i svuda, ove tugaljive, čežnjive i tugom uglavnom protkane misli, reči... Bolje "prolaze". Da li ste nekad čuli pesmu prijatelju? Mislim na neku pesmu, kompoziciju, sa sve pevanjem? Ne podnosim stereotipe, ali stvarno, nikako ih ne podnosim. A sad mi jedan pade na pamet, od onog pisca znamo kog što je govorio o porodicama, kako su sve srećne iste bla bla bla...
Unapred se servira da je  (Dalje)

Uvek me prevari vreme, i večito kasnim.... Previše obaveza imam, i to takvih koje se ne mogu isplanirati. Kako da znam koliko će trajati neki sastanak? I kad će neko iz neke druge vremenske zone da se seti da nazove ili da ima slobodnog vremena? Tako se trkam sa ponoćnim satima, sa blogom koji mi ne objavljuje članak po sat vremena :) i sa raznoraznim stvarima, saboterima na listovima mojim, virusima i silnim čudima. I, na kraju dana, osvrnem se na listove dnevnika i vidim da je (Dalje)

Od zatvaranja dnevnika mog bejah večeras... Htedoh zatvoriti knjigu ovu, izbrisati nevešte dečije rukopise i tragove. Hladni vetrovi počeli su da formiraju ledene strelice koje se zabadaju u otvoreno srce. Već samom sebi dovoljno puta dokazano, ponovo se nerazumevanje mota oko mene. Optužbe, ljutnje, komadići mržnje, i dobrim delom povređivanje. Povređivanje onih najtananijih osećanja, kidanje niti sedefnih radosti podno mojih ravničarskih oblaka.

A onda sam s večeri, (Dalje)