Ufotvorine

U ovom delu svemira i sveta, baba, očeva ili majčina majka se naziva - majkom. "Kaž'te majka", kaže moj drug Đole na kraju jedne pesme... Misli se na drage starice. U albumu mog detinjstva, mnogo dragih "majki" zauzima svoje mesto. Sve one koje ja pamtim su i meni u lepoj uspomeni, ili je to valjda, što i ne pamtimo one koje nam se nisu sviđale. Dobro, de, pamtimo poneku. Na primer jednu baba Nadu, kojoj je sasvim lepo pristajalo ono "Nadžak baba", jer su je svi (Dalje)

Svojevremeno sam radio u državnoj firmi. U firmi kakvu bi svaki muškarac poželeo. Same žene i nas dva tri. ;) No, tok ove priče odvodi me negde drugde. Možda je ovaj zapis i ostao na nekom ranijem listu kalendara mog života, ali mislim da nije zgoreg da ga ponovim. Firma se zvala centar za socijalni rad. Otkud ja tamo, ne pitaj. Gde ima puno računara, eto mene. Radeći tamo, sa zaista predivnim koleginicama, koje su me primile kao sestru :) naslušao sam se svega i  (Dalje)

Kako godine odmiču, sve lepe i velike stvari se pokazuju u svoj svojoj jednostavnosti. I shvatamo da su najveće stvari u stvari, najjednostavnije. Ne kaže se džabe već dugo vremena da je cena mudrosti - starost. Za putnike namernike, evo male - prečice.
Iz "pera" nekog ko je tim stazama već išao..

Recept je vrlo prost. Pokušati svaki dan da se postavimo kao da nam je zadnji dan. Iskoristite i najmanji trenutak dana da se ponekad zamislite nad životom svojim. Ovo vredi za svakoga. Ko sam? Šta sam ostavio za sobom, i kakve su to vrednosti? Da li sam živeo/la onako kako sam hteo/la? Koliko je ljudi od mene imalo koristi, pomoći?

Kakav sam život vodio/la? I, najvažnije, koliko sam ljubavi DAO/LA, da bi mi se mogla vratiti sada? Koliki je rezultat u mojoj utakmici sa egom? Najčešće je poražavajući.. NIŠTA nije vredno spokoja i mira duše. Ne očajavajte ako je ovaj dan nikakav. I Gospod se odmarao.
Ima toliko ljudi kojima mrvica dobrote znači puno.

Svaki dan je mala slika života i radosni su oni koji prepozanju to. Sve je tu - jutro početka života, dani groma i odmora, i onda veče... Kao pokazatelj da sve nastaje, nestaje... i opet nastaje.. Svaki dan pred očima odigrava nam se jedan život, i sve u prirodi savršeno funkcioniše, jedino se mi žalimo da nam ne valja.

Jer sve se vrti u krug...

A ja večeras, ponovo premoren od celodnevnog posla, jedva suzdržavajući očne kapke da izgube bitku sa silom zemljine teže, poručivam:

MA, okren'te već jedared te ringišpile u vašim glavama...

NKAD nije kasno, i NIŠTA od toga vrednije nije.

A ja ne volem što sam ovoliko premoren :( I odoh da tražim utočište noćno. Garavo...

Zahvaljujući mojim dragim precima, ponajviše mom dragom deki, koga u ovom delu ravnice nazivaju dejkom, valjda iz milošte i tepanja, jer je velika većina njih bila sa srcetima od meda. Dobri živci, ekstremno veliki prag tolerancije... Valjda je i to istkalo osnovu za neki zdrav život (mislim na medEcinski). Mislim da znam da cenim svoje zdravlje. Često kažem sebi: (Dalje)

Pred kraj dana, pred kraj Jula, još jedna skoro izgubljena bitka sa vremenom. Posao koji završih, ili, bolje kasti, samo produžih na sutrašnji dan, opet me je pobedio. Okružen snovima o lepim, mirnim, tihim danima odmora, pred kraj dana zastadoh da mahnem prijateljima, koje ne mrzi da svrate svaki dan u moje dvorište, i ostave mi komadić sreće. O, da, znam ja još kako, sve po vašim (Dalje)

Dođe i dan putovanja našeg juniora. Uzbuđenje u nas veće nego kod njega. Osećam se kao onog dana kada je kretao u vrtić. Ili u prvi razred. Mator sam čovek a još nisam našao onaj prkidač gde se, barem na kratko, isključivadu emocije.

Preko puta je gradilište, buka dopire spolja i ona je cena što je "ofis" ispunjen koliko-toliko svežim vazduhom (koji, inače, ne postoji u velikom selu, tek poneki trag u Koštunjaku i malo na Senjaku). A moje misli su (Dalje)

U moru beznađa, tuge i stradanja, pomalja se sunce novoga dana. Onoga dana, koji će dočekati i iznedriti oni koje ovde spominjem. Deca, ljudi, ljudska bića sa pogledima u oku, i, što je najvažnije, sa srcem većim od njih samih. Pogleda ka sreći, ka ljudskosti, ka dobroti, ka jedinim pravim vrednostima.

Draga deco, koja ulivate nadu i potvrđujete ono što ja već odavno znam, da će LJUBAV pobediti jer jedino ona i postoji, i ne može se boriti sa nečim što ne postoji. Uživam u svakoj vašoj (Dalje)

Vreme, ta nezaustavljiva stvar, ta čudna dimenzija u kojoj smo svi okovani i kojoj svi robujemo... Ovih dana ono vodi, a ja samo ... ah, po običaju, kasnim... HEJ VI, koji kažete da se organizujem, dođ'te kod mene da provedete jedan jedini dan s mene... Pobegli bi o'ma!!!

Na sveopštu radost kolega koji svraćaju na ove strane i čitaju listove tuđih dneUnika, nije me bilo prethodnoh dana. Uživao sam u prezapolenosti, radio sam toliko da nisam stigao ni da POGLEDAM šta se dešava u blogosferi, a kamo li kakav trag da ostavim. Sve to je doprinelo dolasku mlađih, boljih i pametnijih snaga, kao i drastičnom porastu raspoloženja postojećih stanovnika blogosfere. Nažalost, kako sve što  (Dalje)

spira jul niz široke ulice

Na postelji u mraku kad se sve stiša

pogledom tražim usnulo lice

Mirišu polja udaljenih žita i trava

ozon se širi po atmosferi

kraj garavog anđela što spava

srce laloško od sreće treperi

Minuće godine, silnih će se njiva skinuti rod

Dunav će dane pod tvrđavom zlatiti

moju ravnicu nadviće nebeski svod

a ovaj trenutak... uvek će se vratiti

Ritmično kapi po prozorima dobuju

i moje ceste do srca što vode

percetu anđela radosno robuju

u večnost samu milinom vode

Radosti moja... Koliko potrebnih reči!

Koliko tražim, ne nađoh ni jednu

da život opišem kako ravnicom zveči

u srce ušivam večnost, tebe vrednu!

Misliće ljudi i predeli života strmi

koje nikada ne smatrah svojim

da noćas, kanda, debelo grmi

i znati neće...

Da srce moje kuca... Imenom TVOJIM....

Maloj garavoj, jedne kišne, julske večeri... 

Nedelja je dan za malo opuštenije teme, te sam i ja rešio da malo demantujem neke priče i glasine koje kruže blogom. Kakve su da su, neka samo kruže, nek' čeljad divani, bolje i to nego da te žale, što bi kazala pokojna baba Tina... Daklem, mislim da najoriginalnije predstavljanje sebe mogu nekako ja da dam. Pametne savetujem da već sada pobegnu od ispiranja mozga i dobrog ukusa.

Hrabriji, još jedno upozorenje! Ni sada nije kasno da odustanete od čitanja bloga, ima toliko interesantnijih i vama svakako bližih. Idete? Pametno!

Naime, ne stižem ovih dana da (Dalje)

Ljudi, ne znam za vas, ali ovaj blog iziskuje mlogo vremena, ili sam se ja upecao, stra'ota jedna. Ovih dana uživam sticajem okolnosti sa familijom, pa me, na sveopštu radost, nema. S dreuge strane, žao mi je da ne pročitam drage blogove. Problem je u tome što ih je puno. Stvarno ovde ima divnih ljudi. Kako vreme ide, ne znam koliko i da li ću uspeti da pratim onako kako bih hteo. A ide jesen i zima, vreme kada će brdo ljudi tek da bude uz računar... Mnogo postova pročitam, ne stignem da odgovorim.... Pa mi žao...

Sanjarenja objavila post, našla nekog tamo sačuvaj me Bože. Imao sam prelepo mišljenje o njoj, a sada ću se zamisliti. Našla Babarogića... Strašno.

Za neupućene - JOŠ SAM  (Dalje)