Ufotvorine

Nisam želeo da ga sretnem. Iskreno, posle ono onomad kad sam ga razotkrio, razmišljao sam da možda i nisam hteo da budem tužibaba. Mada, pravdao sam se, pola stvari koje ne voli, nisu bile nabrojane. Ali dobro... Ni ovaj dan se, avaj, nikako nije primio, i ne sećam se da je neki februar bio tako sav nikakav. No dobro, rekoh. Švrljajući po internetu, a već pri kraju radnog vremena, opustio sam se i ko zna kakvim sam kukuruznim poljima u mislima šetao, čime sam prekraćivao daljine, kad je došao i rešio da mi se osveti. Priznajem, zatekao me je nespremnog. (Dalje)

Okreću se dani na ringišpilu, a niko ne viče preko mog dvorišta. Pa ne znam da li poruke stižu do vas. Neka moja razmišljanja dnevnička koja su za javnost. No dobro... Nastaviću istim putem, možda kogod i čita. Znam za jedan par dragih očiju, koji je dovoljan da sve ovo ne bude bačeno tek tako. Odmiče Februar, dan po dan, nijedan da se primi odistinski, i svako veče uz najdraže prigrlimo i nadu, ne bi li uronili u sledeći, bolji i lepši dan... Obično ove neočešljane rime ne postrojavam  (Dalje)

Sreo sam ga jutros, vrlo rano. Činilo mi se da je pre neki dan imao onaj mladoliki izgled, a danas mi deluje već u borama, zabrinut, nezbrinut. Kud baš tebe da sretnem na početku nedelje, ponedeljkom, kad sam mrzovoljan i ja ovakav, večiti optimista. Šta je, nešto ti ne odgovara na meni, pitao me je. Ne znam, rekao sam ravnodušno i pomirljivo. Kako se ti uopšte snalaziš u društvu?

Kako te ljudi trpe, kad za tebe, po tvom, nigde nema mesta?

A šta mogu kada sam takav, odgovori. "Take it or leave" (uzmi ili ostavi) reče...

Znaš, razmišljam da bi trebao da se (Dalje)

Dve kuće od mene žive komšije M. Divni ljudi, generacijama unazad. Preko puta njih žive moje komšije M. I ja sam tu negde među njima, u pravoj vojvođanskoj varoši, lepo ušorenoj, sa sokacima koji su se crtali lenjirom, pa kad kogod iz velikog sela dođe, da lepo zna, ako kažemo treća ulica levo, da je to treća levo, a ne kao kod njih (u velikom selu) kažu kao u drugom delu ulice, a taj drugi deo ulice pripada drugoj opštini, ispresecan je jednosmernim ulicama i koječime još.  (Dalje)

Uz čestitke princezi 78-me :) shvatio sam i pronašao da je eto, baš danas nekako, mesec dana kako ova nezgrapna spodoba od bloga moga, živi svoj život nezavisno od mene, ide nekim svojim putevima, druži se sa nekim znanim i neznanim ljudima, čini deo sveukupne ljudske istorije, glumeći mrvicu slagalice zvanu Zemlja i dešavanja na njoj. (Dalje)

Iz nekih davnih secanja, izvadih dokaz da bela ne bi toliko vredela da
nije crne, da ne bi srecu spoznali da se tugom kadgod ne ogrnemo. Da
dobre ljude ne bi sreli da se ne prosetamo kroz sumu sitnih dusa. Da ne
bi cenili racunare sa nasim slovima, dok ne sretnemo one bez te
podrske... Procitajte  (Dalje)

Tako je to svuda... Kada je čovek sretan, svi ga posmatraju kao ograničenog. Ograničenog u smislu da je nešto DOSTIGAO. I da je tu kraj, kakav god. Ali uopšte nije tako. Ili ljudi žele da veruju da je tako? Bilo kako bilo, odjeci sreće doživljene odavno su izgubili bitku sa onima koji se traže. I sve svoje nastavke i rasprave će imati - razgovor o proteklim izborima, o vrstama kafe koju pijemo, ili, Bože moj, šta će biti sa Britni, to će jaaako uticati na naše živote. Kad bi Britni bila sretna, čini mi se da bih se i sa taštom pomirio. Dobro, da ne preterujem. Fanovi, ništa lično, reč je o globalnom pogledu. Ovo me podseti na događaj od pre nekoliko godina kada je moj dragi, dobri, stari EI televizor pukim slučajem ostao čitav. (Dalje)

Ne virite unapred na rešenje testa! Iznenadićete se koliko.

Odgovarajte pažljivo, posle ozbiljnog razmišljanja!

Pitanja:

 1. Da li je intenzivno plava?

a) ne

b) da

c) sreda

2.  Kolika je razlika ako (Dalje)

"Hajdemo do planine", reče mi brat juče. Odavno sam to želeo da učinim, a
nedelja, treći februarski dan, bila je prelepa. Sunce je skoro osušilo zimom
natopljenu zemlju, nebo je bilo bez oblačka, no mirisa proleća još ne beše u
vazduhu... Decu nisam morao ni nagovarati, a i ja sam se radovao tome da ih
malo izvedem "na vazduh". "Planina" je u stvari naziv za dugi i prostrani
breg kraj Dunava. Uzevši u obzir da je najveće prirodno uzvišenje u mom kraju
- bundeva, razlozi za nazivanje brega planinom su sasvim opravdani. (Dalje)

Računarima se bavim, al' stvarno bavim, već puno puno vremena. Od samih početaka u bivšoj SFRJ. Dobro de, nisam ja BAŠ toliko mator. No, nisam to hteo kasti. Kad treba da pišem neku priču ovde, reko' ajd' online ću, uglavnom tako i nastane priča, u trenutku inspiracije, sad, kakve takve.. Je l...

E, tu stupa na scenu čika Marfi. Kao da je samo (Dalje)

Nestaju boje sa ove naše prelepe, a opet, odveć tužne planete... Svaki dan je uvijen u sivilo, i sve je manje osmeha, sve je manje fluida među ljudima, one planetarne bliskosti svakidašnjeg dana...Mrvica Mlečnog puta u bezmerju galaktičkog prostora neprimetna je. A toliko tuge na njoj... Okupana je svim poznatim i nepoznatim spektrima boja... Još malo... Zamiru polako pesme, razgovori, ljudi postaju bezlični, iščile miris iz cveća, nestadoše zime, snegovi, zavejana polja moja ne sjaje se kao nekada... (Dalje)

Red je da neka slika i od mene dođe. Pošto sam završio svoj radni dan, obavivši sve pripreme u mojoj stranki .... Ha... niste valjda poverovali :) Kakva politika, ne dao Bog, puj puj puj. Kamo sreće da nije ni izmišljena. Nažalost, sve me to podseća na jednu tablu stripa na kojem su prikazana poslednja dva stanovnika planete. Izlaze na dvoboj i jedan izlazi kao pobednik. Komentar je: i na Zemlji je konaćno zavladao mir. :( Tužno, zar ne? Ali udaljli smo se od teme. Dakle, ova spodoba koja mi se (Dalje)