Ufotvorine

Čekajući ponoć

Dobro je što imam kablovsku televiziju. Sad ima više programa na kojima nema ništa. Ni današnji dan nije uspeo da se 'primi'. Med i mleko su konačno prestali da cure sa bledunjavog ekrana načičkanog preterano namazanim voditeljkama i preterano premazanim gostima. Nekad sam se radovao kraju nedelje, tada se 'izlazilo'. Sad su svi dani isti i sivi, nema nikakve razlike, nema radosti dočeka vikenda. Puno ljudi radi i dan i noć, i subotom i nedeljom... Tamna je noć...

Je l' ti to nešto gunđaš? upitala me sa osmehom.

Ma ništa, ne znam da li će biti snega, ova mi je zima nikakva, vidiš li ti to, kiša... Nema snega, da se lepo prošetamo ti i ja... Moja lakonoga...

Šta fali kišobranu?

Ma ništa, ali ovo mi odveć liči na jesen, znaš kako me jesen uvek pogodi... i kad sam najsretniji...

Pa seti se leta, nasmešio se moj anđeo čuvar ovozemaljski....

Heh... Osmehnuh se... Evo jednog letnjeg sećanja za moju malu garavu....

Pozdravljam vas sve...

Kap umora orosi lice dečaka
večitog duhom nemirka, nestaška
leto se javlja sparinom iz mraka
i sve je mirno... vetra ni daška...

mesec lenjo avlije obilazi
skoro mu dalek zapadni drum
sasvim nečujno po nebeskoj stazi
prosutu slamu sakuplja kum

poneki svitac nebom zasvetli
daleko je zora al` nemira svud
spavaju još uvek vredni petli
nit` listom jednim da se javi dud

umoran do snova, al` ne mo`š zaspati
minuti sporo kružnicom jezde
vuku me čudni jutarnji sati
sa mog basamka da brojim zvezde

Bože koliko tih mrvica ima
pa da ih brojim, vremena nemam
brojanka ova ipak svrhu ima
jedna po jedna...pa dok ne zadremam...