Ufotvorine

Postoje tako dani ispunjeni nekim lošim energijama, pa malo malo od nekog čuješ da ga boli glava, da mu se nije ustajalo iz kreveta, da je na poslu bilo nepodnošljivo i tako redom... Ni današnji dan se nije Bog-zna-kako primio. Srećom, tamo prema Fruškoj gori, na kraju voćnjaka prostire se pogled za odmaranje duše. Koliko puta sam stajao tu, zagledan u dane koji dolaze, vremena koja se ponekad u bezbrižnoj dečijoj igri sastanu pod starim orahom i namah sve postane jasno, jednostavno i vrlo razumljivo...

Popodne su oblaci kvasili moju planinu, magla se uvijala oko prizora u daljini, dok su se u vazduhu mešali mirisi odlazeće zime i dolazećeg proleća... Osluškujem prirodu, spremna je da krene na prvi mig sunca, čitavi svetovi koji dremuckaju pod zemljom sanjaju kako ih sunce miluje s prvih dana proleća.

Salaš raščupan drema pod kišobranom ravničarskim i kao bekrija koji je dugo spavao, sprema se za umivanje i za žagor komšiluka i putnika namernika. Sve je tako izvesno, pomislim uvek zašto ljudi previše komplikuju, mudruju, kada su zapisi prirode svuda, u svakoj travki, u svakom komadiću preorane zemlje, u svakoj kapi koja pada sa starog duda na moje lice...

Zatvorim oči na trenutak, slušajući ritmičko dobovanje kišnih kapi, sećajući se budućnosti... Niz letnji kaljavi put u daljini odjekuju koraci detinjstva, čuje se zvonce bicikla i dozivanje vesele družine koja se vraćala sa hokeja na ledu, na obližnjoj zaleđenoj bari.... Smenjuju se slike raznorazne, u vremenima koja su se skupila pred očima ovog laloša...

* * * 

Razmišljam kako bi ovo bio samo još jedan dosadan, siv, običan, skoro nikakav dan. Da nije Nje i topline boja i svetova koje je donela meni, gorepomenutom običnom lalošu. I zahvaljujem se kao i svaki dan što moj život neće uludo proći, što imam prilike da uživam u svakoj sitnici, svakom trenutku, osećanju i sećanju...

Pa prekidam misli i sličice skupljam u džepove srca, ni inspiracija mi se danas ne prima. I po ko zna koji put, izgubiću se u jednim toplim očima, šćućuriti i dočekati (bolje) sutra...

nomad me sreo moj stari drug, Stanko….

 - Je li, Budalaševiću, a što si ti tako blesav?

Malo me je zatekao pitanjem, ali mi se odgovor brzo pojaviou glavi, i mene samog začudivši kako o toem nisam ni razmišljao, valjda nebrinući se sopstvenim osobinama, nedostacima, čovek retko o tome i razmišlja…

 - A kako bi ti živeo da si zaljubljen u Miss Universe, Misssvega lepog, dobrote i večnosti, da imaš Smisao na dohvat ruke i svašta neštotako lepo, da imaš beskrajnu inspiraciju i da svaki tvoj kvant postojanja zablentavljen ljubavlju odiše?

Tu prekidoh, da ne udavim čoveka, i poslah Joj sms, s dve obično-neobične reči. Nikad dosta tog.

Iako Ona to dobro zna…....

Онај некадашњи свет и овај… Незамисливо, али су толико различити да не постоје речи за опис појаве. Поменуте, је л`… Новембар одлази с чудним особинама, а мене мисли вратише…. Па… У прошли век…

 * * *

Пролеће се тек стидљиво шуњало с Фрушке Горе и наслутом је дотицало дане с почетка једног месеца, који се пролећним зове… У кући где бејасмо сви тада, једна, ако смем рећи а да не буде да се хвалим, симпатична породица, субота, јутро. Најмлађи члан поранио, узврпољио се, скрива (Dalje)

Над уснулом равницом јесен дише…

Понеки лист још с влагом се бори

Ноћ на топлоту дрва мирише

Предајућ` суботу новој зори…

  (Dalje)