Ufotvorine

Ti možeš i znaš sve...

Ti znaš da zasviraš gitaru i uspavaš me zvucima dragim, znaš da prstima prošetaš zamišljenim šorovima po mojoj kosi...Možeš da se upišeš na bilo koji fakultet ponovo i da i njega završiš..Možeš da zastaneš kraj stare topole i da ispričaš najlepše bajke našoj deci. Možeš da se prijaviš i pobediš na bilo kojem izboru za mis, ili da dokažeš da je nameštaljka, ako ne pobediš, jer druge alternative nema... Ti znaš da pređeš taj most preko Dunava kao niko, da cela varoš na trenutak zastane da vidi dušu Tvoju koja sija. Ti kao niko, znaš da životu daš smisao, da obojiš jutra i dane koji sivilom zaprete.. Možeš da obučeš bilo šta, da živiš bilo gde i opet ćeš biti najlepša. Ti znaš da glasom otvoriš vrata snova, da suncem obasjaš moje neočešljane ceste životne, umeš da predivnim rukopisom zapisuješ odveć dragocene retke u knjigu života mog... Ti znaš od jedne najobičnije torte da napraviš avanturu, da me u trenu projektuješ u neke druge, više svetove... Znaš da na onoj klupi podno jabuke na Iriškom vencu raspeš svoj osmeh nad dolinom, znaš da leti brojiš svice samnom, da udišemo svežinu jesenjih večeri kao niko i nikada, da se šćućuriš pod čudesnim kaputom ovog laloša... 

I još milion dragih stvari znaš i umeš, neke što i nisu za deljenje sa drugima, neke ljudi ne bi ni razumeli... Samo mi tako ponekad... ali samo ponekad... dođe žao što nikada nećeš znati koliko Te volim... Toliko, da bih to pričao i po vaseljni kačio značkice da Ti magle na zarobe puteve, značkice na kojima bi pisalo: Volim Te.......