Ufotvorine

Jeste, stiže proleće!

"Hajdemo do planine", reče mi brat juče. Odavno sam to želeo da učinim, a
nedelja, treći februarski dan, bila je prelepa. Sunce je skoro osušilo zimom
natopljenu zemlju, nebo je bilo bez oblačka, no mirisa proleća još ne beše u
vazduhu... Decu nisam morao ni nagovarati, a i ja sam se radovao tome da ih
malo izvedem "na vazduh". "Planina" je u stvari naziv za dugi i prostrani
breg kraj Dunava. Uzevši u obzir da je najveće prirodno uzvišenje u mom kraju
- bundeva, razlozi za nazivanje brega planinom su sasvim opravdani. Došavši
kolima na vrh brega, ugledao sam Dunav u daljini i, poput deteta, razdragano
rekao sinovima: "eno ga Dunav, eno ga Dunav!". Skrenuli smo desno :) i
novoasfaltiranim putem lagano sam vozio, uživajući u svakom trenutku spore
vožnje. Svuda oko nas tragovi još uvek kalendarski prisutne zime. "Tata,
vidi, sneg!!!", reče mi mlađi sin, pokazujući na zaostalu gomilicu snega u
zavetrini i na tamnoj strani uzivšenja kraj puta. "Bato, vidi, ovde još ima
snega", obratio se mom starijem sinu.

I dok su oni tako uživali u pogledima, nestrpljivo išćekujući da stignemo na odredište, sa njihovm komentarima lagano se gubio ton svakidašnjice, i ja sam u ritmu opuštene vožnje preskočio kapiju vremena i za trenutak se stvorio na zaprežnim kolima, koja tandrču
rasklimatana putem posutim šljunkom i kamenjem. Nešto malo mlađi od mog
starijeg sina sada, sedeo sam na kolima licem okrenut suprotno pravcu
kretanja, udisao predivan, svež vazduh, povremeno govoreći "dobar dan" ljudima
koje je moj dragi deka susretao ili se mimoilazio sa njima. Sa svih strana
mamile su trešnje, divlje šljive i raznorazno bobičasto voće, i ono smešno
tamno plavičasto "macino grožđe" koje smo kao deca jeli namerno, smejući se
sami sebi kako nam se "skupljaju usta"...

Bili smo već blizu dobro poznate okuke, i već se iz daljine začulo gakanje gusaka, škripa bunarskog vitla, lavež psa čuvarkuće. Obožavao sam da posmatram svaki detalj tog prostranog dvorišta, kraj kojeg nisi mogao da prođeš a da ne vidiš barem jedno, musavo i
rumeno dete. Blizu smo. Ugledavši uja Radišinu vinogradarsku kuću, znao sam da
smo stigli, i kola su skretala udesno ka našem vinogradu. Još pedesetak
metara i tu smo. Vinograd širok, velik, predivan rušt (vrsta trešnje, sa veeelikim plodovima) sa velikim granama spuštenim do zemlje...Deka raspreže konja (bila je kobila :) ) i čitav bezbrižni dan je pred nama...

Dok kola na četiri točka u stvarnosti klize, po sada asfaltiranom putu, prolazim kraj tako dobro poznate okuke i moje oči obuhvataju tužnu sliku - ona davna, stara i široka avlija opustela je, objekti ćute, ništa ni da se pomeri. Često sam prolazio nekada u vreme nedelje, kada je sve vrvelo od graje i mirisa kolača nedeljnih, raznih đakonija spremljenih... Sada je sve
zaraslo, kuće su oronule, i nema nijednog pokreta. Ja znam da vreme ide, da nosi sve, ali tišina je bolno odjekivala. Brat mi kaže da je tu živeo još samo deda izvesno vreme i da je sada napušteno... Baš kao i naš plac koji idemo da obiđemo. Niti se usput sretnu manje-više dokoni ljudi sa kojima je deka razmenjivao "po koju"....Uja Radišina kuća vinogradarska je bolje
sređena, čak je nešto i renovirana, još on koliko toliko dolazi tu, sa ujnom ili bez. Srce mi se steže prilikom pogleda na put koji vodi ka našem starom vinogradu, davno prodatom... Sreća pa je blato (kao), pa ćemo "ići drugi put".

Izlazimo uskoro iz kola, pešice još nekoliko metara i punim plućima udišemo predivno svež, bezmirisni "planinski" vazduh. Dečica razdragano trčkaju, rešili smo da idemo da kraja placa."Čiko, hajde me ponesi", reče moj mlađi sin, što brat jedva dočeka. Ne mogah se oteti sećanju, gledajući ga kako uživa na bratovljevim leđima. Koliko me je moj deka nosio na leđima... I sada dok ovo pišem, tuga u meni pokušava da podmuklo otvori branu, pa se vodi
bitka teška, dok poput džakova s peskom, bacam neke lepe slike ne bih li to
zatvorio.... Nekako uspevam...

Pogled na Dunav... prelep. "Od Nova Sada" pa na ovamo :) koliko ti pogled
dopire, jedno za drugim sela... Zelenilo, rit, "dunavac", načičkane kuće,
mirnoća moje ravnice. Ne primećujem, ali iza mene sa svakim korakom otpadne
pomalo tuge, briga, jeda... Nekako ... sve mi lepše, bez obzira na sve. "Eto,
koliko nam treba malo da dođemo ovde, a nemamo nikada vremena, kao", reče mi
brat. Nadam se da ću ove godine uspeti da dolazimo češće. Zbog dece. Trčkaju,
raduju se. "Slušajte sad", kažem im. Uzviknuo sam nešto, javio se eho.
"Slobodno i vi vičite", kažem im. Viču, galame, smeju se... Smejemo se
svi.......... Pokazujem im šipak, zaostao i nepromrzao skroz. Pričam im o
životu u i od prirode, o plodovima divljine, o snalaženju... Gledaju me
okicama toplim i upijaju moje reči. A ja se topim od miline...

U povratku, kraj komšijske ograde, nalazimo - visibake!!! Beremo mami (maloj garavoj) da
ponesemo, da je obradujemo...... Nedelja, mrvica dana koju sam uspeo da
posvetim njima. I sebi. I bratu. Žao mi je što nisam poneo aparat, toliko je
lepih slika juče ostalo tamo. Obećavam da ću neki naredni put podeliti te
lepote sa vama. Sada vam šaljem po jednu zamišljenu visibaku, dragom čitaocu,
uz najlepše želje za proleće koje će doći, da vam donese mnogo radosti i sreće
i mnogo prelepih trenutaka poput ovog opisanog, za neke buduće, prelepe
uspomene...

Žao mi je samo što ovi moji zapisi nastaju u jednom dahu, bez daljeg doterivanja, nadam se da nećete zameriti. A možda je tako i bolje...