Ufotvorine

Komšije

Dve kuće od mene žive komšije M. Divni ljudi, generacijama unazad. Preko puta njih žive moje komšije M. I ja sam tu negde među njima, u pravoj vojvođanskoj varoši, lepo ušorenoj, sa sokacima koji su se crtali lenjirom, pa kad kogod iz velikog sela dođe, da lepo zna, ako kažemo treća ulica levo, da je to treća levo, a ne kao kod njih (u velikom selu) kažu kao u drugom delu ulice, a taj drugi deo ulice pripada drugoj opštini, ispresecan je jednosmernim ulicama i koječime još. No dobro, nisam 'teo o tom. Pre par godina moje komšije s moje strane, kupili druga kola. Domaća, nažalost. No, nije o tome reč. Pitali komšije od preko puta M. da li mogu da parkiraju tu, naročito zimi. E, sad je ovde neobično što je sve ok, sasvim ne u duhu naših ekstremno loših komšijskih odnosa, mislim na Srbiju. Sve je bilo u redu. Komšijama do mene je značilo što mogu da parkiraju preko, pa čak i ako neko od gostiju dođe, koristio je ćupriju. Prošle godine, komšije M. napravili novu ćupriju. Proširili je i ispred kuće postavili one delove od betona kako-se-već-zovu i sada se već nekoliko automobila može bezbedno parkirati. U međuvremenu, u tim dešavanjima, i komšija preko puta, M. kupio kola. Nažalost, i on kupio domaća. Više se zanima njima popravljajući ih nego vozeći. Ali dobro, kotrljaju se nekako. I onda sam sinoć video lepu sliku, koja bi mogla na čast da im posluži a i da nauči nečemu naše nadobudne i egom (pre)zadojene sugrađane i zemljake. Oboje kola parkiranih od komšija M. i pored njih parkirana kola i od komšija M. od preko puta. Zbog ćuprije koja je problematična preko puta, kola su sva zajedno parkirana. Možda ovo izgleda nevažno, ali mene je oraspoložilo, kao što me svaki put i svuda obraduje kada vidim da ima još normalnih ljudi.

I uopšte, komšiluk mi je super. Uglavnom. 

Nažalost, kao i svuda, ima i "onih drugih", ali o tome... Drugom prilikom.

Uvek sam govorio da malo ljubaznosti može čuda da napravi i držim se toga. Svi smo mi samo ljudi i živimo svoje živote... Stvarno nije teško biti fin...