Ufotvorine

Na jednoj mrvici mlečnog puta

Nestaju boje sa ove naše prelepe, a opet, odveć tužne planete... Svaki dan je uvijen u sivilo, i sve je manje osmeha, sve je manje fluida među ljudima, one planetarne bliskosti svakidašnjeg dana...Mrvica Mlečnog puta u bezmerju galaktičkog prostora neprimetna je. A toliko tuge na njoj... Okupana je svim poznatim i nepoznatim spektrima boja... Još malo... Zamiru polako pesme, razgovori, ljudi postaju bezlični, iščile miris iz cveća, nestadoše zime, snegovi, zavejana polja moja ne sjaje se kao nekada...Dolaze neke nove generacije, kojima je takav svet normalan, generacije bez roditelja, bez sloge, bez rumenih obraza u zimu, bez...Eh, koliki je spisak... Poneka varnica sine, pomislimo da svet još nije propao, ali je to veoma sporadično i sve ređe ... i ređe...Vekovi se okrecu oko naše majke Zemlje i niko ni primetiti neće da ostaćemo tek zapis u prašini bezvremena... Ponekad, u toku dana, a sve češće s godinama, koje su se eto tako poklopile, sasvim slučajno i sa mojim godinama koje lagano odmiču niz drum, osetim se poput te mrvice koja je ravna nepostojanju iz daljine spiralnih galaksija... Ne prepoznajem ljude, ne vidim nigde život da postoji, ne čujem ni jednu nežnu ili lepu reč, pogledam li u svet svakidašnjice, taj tren mi bude malo jače osvetljen Njom, iako je Ona u svakom. Poželim iste sekunde da bude tu, na korak od sna. Od mene. Usamljen sam ponekad među svim ostavljenim, razočarenim, prevarenim... Previše tuge, kažem. Preteška bremena moji saputnici na ovoj kugli nose...I nikom od njih nisam interesantan, okićen osmehom, obasjan lepotom anđela koji me prati uz moje stope... Danas to 'nije u modi' i sve je instant i za jednokratnu upotrebu. Upalim ponekad baterijsku lampu več nekada pomenutu, potražim da nije kakav Čovek zalutao, da se sa nekim ispričam, da podelimo koji suton, ili miris svežih njiva zajedno... Avaj... Srećom nas još ovde pomalo ima, na ovom usamljenom ostrvcu. Koliko još.. Ne znam... I tako.. Treba li onda poseban razlog da je volim? Kad u njenim očima sve puteve i staze vdim, dobro ih poznajem, kada se u njenom glasu rađaju novi svetovi, kad njena predobra duša bezvreme poznaje? Znam... Teško je razumeti... Al' naposletku... Ljubavi ima za sve, i svi su dobrodošli u moje avlije i šorove životne. I volim što ste tu, bistrooki. A jednom ćemo se sresti, i, kao rasuta posada, ponovo zaploviti zajedno, znam... I ništa nije slučajno, kao ni ovo što ste sada baš ovo sve pročitali...Ne budite lenji, NIŠTA nije vrednije od traženja svoje druge polovine. Umijte se, prepoznajte neke koji su se čak i maskirali u vaše polovine iz samo njima znanih razloga.. Jer... Promeniće se vreme, promeniće se svet, samo polovine ostaju... naše polovine...Svu sreću sveta želi vam jedan sasvim običan stanovnik ove planete... Pozdrav svim izgubljenim, nađenim ili onim polovinama koje su u stanju traženja. Neka su vam bistri put'i!

Dve laloške polovine