Ufotvorine

Još jedna sličica

Tako je to svuda... Kada je čovek sretan, svi ga posmatraju kao ograničenog. Ograničenog u smislu da je nešto DOSTIGAO. I da je tu kraj, kakav god. Ali uopšte nije tako. Ili ljudi žele da veruju da je tako? Bilo kako bilo, odjeci sreće doživljene odavno su izgubili bitku sa onima koji se traže. I sve svoje nastavke i rasprave će imati - razgovor o proteklim izborima, o vrstama kafe koju pijemo, ili, Bože moj, šta će biti sa Britni, to će jaaako uticati na naše živote. Kad bi Britni bila sretna, čini mi se da bih se i sa taštom pomirio. Dobro, da ne preterujem. Fanovi, ništa lično, reč je o globalnom pogledu. Ovo me podseti na događaj od pre nekoliko godina kada je moj dragi, dobri, stari EI televizor pukim slučajem ostao čitav. Prebacujući tako s jedneka na jendek, zastadoh na jednom gde su bile, zamislite, reklame! Prvo što sam čuo bilo je: "Srbija je potresena, Ceca Ražnatović u drugom stanju". Kada ga tada nisam razbio (TV), izgazio, uništio u komadiće, spalio i do zadnje čestice pepela zakopao na dubinu od preko nedovoljih 142 metra, nikad neću! Evo i sad sam se najedio kad sam se setio. Elem, zapričali ste me, nisam to 'teo kasti. Pitam se naglas, ko je to plasirao odavno, da sreći postoje granice? Ili, da se ona može zaustaviti na nečemu? Zašto se svuda osećam kao bela vrana, crna ovca ili plavi labrador? No dobro, i to je valjda sastavni deo mog procesa (ne)odrastanja... Da ne kažete da ste džabe dolazili ovamo, poput papirnog aviona, gađaću vas neočešljanim rimama...



Sinoć iz Bačke kolima sivim
uz liniju belu koja se mota
put sreća mojih s kojima živim
nosila me ova sličica života

Na mostu vozih sasvim polako
k'o da bih malo s Dunavom divanio
no srećom nisam, jer da sam tako
opet bih sa njim jutro razdanio

Već negde sasvim u bezmerju puta
stadoh kraj sveže izorane njive
pogledah nebeska stada žuta
i mesečeve obrise, nekako krive

Poneko svetlo u dremljivoj ravnici
raspoznam poneki iz odžaka dim
kućice treperave, vojvođanski svici
ideju dadoše da zvezde izbrojim

Umornim okom počnem da gledam
Merkur se vidi, sin ga dečiji
Vlašići tu su, je'n, dva, tri..sedam!
od slame tragovi na nebu nečiji...

Umor me prođe u mraku, evo
iz stada zlatnog prebrojani svi
al' kako god okreneš desno il' levo
uvek mi zafale zvezdice tri!?

Pogledom opet po nebu letim
šapućem, bojim se, neko čuće
pa se naposletku nekako setim
te tri me čekaju, lično, kod kuće!

Nestaju srebrne zvezdane niti
smeši se nadamnom bekrija žut,
kako mi običan ne može biti
ni jedan sasvim nevažni službeni put ;)