Školjka za prijatelja
Pričali smo nešto o moru, i ona je rekla da joj se sviđaju školjke. Što je mene setilo na bezbrižne dane, na odlaske na more, na ronjenje u potrazi za istim (školjkama, jel'te...). Te šarene i napuštene kućice, čudnovato divne mrvice raznih mora. Pomislio sam da bi joj se svideo poklon, onako, od srca. Nismo bili nešto ekstra, više dobri poznanici nego neki prijatelji, ali k'o velim, svako voli da dobije poklon, pa kakav bio. I, smislim ti ja da napišem priču i jednu pesmu posle priče, i da joj poklonim jednu zaista prelepu školjku što je među mnogo njih, donela mala garava kada je bila s decu na more. E, sad, izvinjavam se što ovaj put neće biti kao prethodnih, da pišem u dahu i trenutku ovaj list, ali pisao sam ga tada u trenutku, pa ga sad prenosim kako je bilo. Sad kad pogledam, ne bih ga tako pisao, nema šanse. Ovo sve beše kada sam bio mlad i zelen, kao recimo, Vladica. :) Pazi ... VladICA. Tol'ki čovek pa VladICA. Dobro, nećemo sada o tome, ne zapričavajte me. I tako, napišem ti ja:
"Negde u vremenu Stvoritelj se igrao sa bojama i oblicima. Kapljica sa Njegove palete boja kanula je u more i nestala na morskom dnu… Naoko je izgledala kao da je nedovršena, ljudima naviklim na površno sagledavanje stvari. Pažljivijem oku ne bi promakla raskoš prilagođena morskom dnu. I, nastade još jedna Božija kreacija – školjka. Načela je pesak vremena, sasvim nepoznatog sata i minuta, izložena na radost stanovnicima neznanih dubina. Svaka šara na njoj, pa i najmanja crtica, krije mnogo priča, dana, meseci i godina. Sa unutrašnjih zidova pozdravljaju poruke nekadašnjih stanovnika, na prislonjeno uho, vrlo rado će šumom mora, tek jedva čujnim, pričati bezbrojne priče o morskim strujama, o proteklim danima i stanovnicima, o doživljajima, o laganim selidbama i pogledima čudnih i onih običnih komšija morskih…
Skrivena od spoljašnjih uticaja, poklanjala je sebe dobrotom svojom i nemerljivom gostoprimljivošću, pričajući sa prolaznicima kroz njen život i okruženje. Samo Bogu znanom vremenu, stajala je priljubljena uz jednu stenu, dok se, uz zdušno navijanje algi i korala, nije zaputila u neke nove krajeve. Morske struje su je nosile, putovala je i pričala, noseći u sebi želju da vidi spoljašnji svet. U njenom svetu već je odavno prošlo vreme kada je trebalo da se vrati Stvoritelju, srećna i ispunjena životima kojima je pomogla da se ostvare, srećna zbog toliko pogleda koje je ukrasila… Prolazili su dani i predeli, menjale se razne nijanse plavetnila i put se odužio…
Negde na raskršću snova i jave, sasvim običnog dana rešila je da sa sledećom grupom morskih stanovnika izađe na svetlo dana. Uz nešto riba i rakova, pomognuta jednim morskim talasom, našla se u mreži ribara. Svet sasvim nepoznat za nju, sunce koje je izgledalo samo kao predaleko bledo svetlo, bacilo je hiljade novih senki na njen oklop i dalo novi sjaj i dimenziju postojanja. Raskošno se šepurila svojim oblicima, pomalo već gubeći od prvobitnih boja. Danima se odmarala u pesku plaže, spremajući se na put.
Rešila je da za svo ono nemerljivo vreme sebi da odmora i da se odmara i odmara, i dalje često poklanjajući svoj oblik i boje, i priče u naslutu nebrojenim ljudima… Vekovi joj ništa ne znače, jer u njenom svetu predstavljaju tek nedelje u našem…. Jednoga dana sam imao tu čast da mi šapne na uho šumom morskih talasa da bi volela da živi sa nekim ko će na ovom svetu biti dugo i ko je meni prijatelj među običnim svetom…
Vlasnik nebrojenih priča i zvukova mora, plaža i daljina je kod tebe. Sasvim običan poklon, može se reći, nekom sasvim običnom. Naizgled. Dok ne otvoriš knjigu života. A u njoj…"
I sad je tu išla još pesma, akrostih s njenim imenom i prezimenom. I naravno, kao prvo, zahvalila se kao da sam joj odneo seciranu žabu, a sutradan, kada smo se sreli, ni pomenula je nije. Ja, radoznao kao i uvek, pitao sam je da li je pročitala. Samo je nehajno rekla.. Aha...
Zemljo, otvori se, bilo mi je bezveze, kud li sam je i pitao.
Kasnije sam video da obožava španske serije, a posle par godina i velikog brata, grand parade i slično. Pa i nije za čuđenje, je l' da? Verovatno sam ja to uradio dobrim delom i zbog sebe, osećao sam se lepo poklonivši nekom nešto. Nadam se da ste i vi nešto lepo barem pročitali, ako ne šta drugo...
A more... i dalje šumi, hiljadama priča...
03/03,2008, at 12:52
Visit pinokio
Pa nek ti ne bude zao. Verovatno si zato sto je ona volela kvazi umetnost i pogresio u padezu negde na pocetku price. Prica koju si joj napisao je predivna i podsetila me na jednu bajku Desanke Maksimovic. Sacuvaj ovu pricu za neku lepsu,bolju i pametniju skoljku. Pozz!
03/03,2008, at 13:04
Visit stepskivuk
Nije svaka dusa u svakom trenutku 'otvorena" za sve divote sveta...tako ni mi ne uspemo da dirnemo uvek u onu dusu koju zelimo.
Ali,nismo mi oni koji su na gubitku...
Eto,i to je bio povod da se napise nesto lepo.
03/03,2008, at 13:37
Visit domacica
kada si priču podlio sa nama, vrati se i ukradi školjku, vrati je u more da opet ovako lepu priču stvori. od boja, zvukova i mirisa i nekome drugom šapne na uvo tajne koje samo ona zna.
Prijatno!
03/03,2008, at 14:06
Visit Baladašević
Pa nema jeda. Nisam se ja zdravo jedio. Mojoj duši je bilo milo&drago, ja sam se osećao ispunjenim. Jer, najlepše je poklanjati..
Uostalom, evo obradovali ste se barem vi. čitajući, i na trenutak se isključivši iz ovog sveta...
03/03,2008, at 15:04
Visit tuzna
ako je za utehu,ja bih se istopila da si meni poklonio ovakvu pricu!mi (kolege)uvek naidjemo na pogresne ljude....ljub :**
03/03,2008, at 15:17
Visit principessa78
I ja volim skoljke...i znam da se radujem.Evo mi jos osmjeh zbog one visibake :)
03/03,2008, at 15:19
Visit sanjarenja56
Baladašević, ova priča je PRELEPA,preleeeepa...a to što španskoserijska grandparadovska klinka nije shvatila suštinu, šta ćeš, nije svakom to dato!
Kad god uzmem moje školjke i stavim na uvo, čujem priču školjki i šum mora. I svaka će otvorena duša, kao tužna naprimer, čuti tu priču...
03/03,2008, at 18:13
Visit biljana
Eto kako možemo pogrešno proceniti ljude, čak i one koje znamo. Trebalo je da bar zbog tolikog truda odreaguje malo oduševljenije.
03/03,2008, at 19:48
Visit Baladašević
Tužna nisi valjda pomislila da bih ti ovakvu priču poklonio? Znam da bi se obradovala, i ja bih se bilo kakvom poklonu obradovao, evo ide osmi mart, očekujem poklon od pinokija, valjda :) A tebi bi sigurno nešto mnogo lepše napisao. A da se pređemo... Pređemo. Eh, to naše srce...
03/03,2008, at 19:51
Visit Baladašević
E, vidiš Biljana, to me najviše i pogodi. Barem da je odreagovala, KAO da joj je barem drago ili kako već, iako se to vidi po reakciji, bilo bi mi lakše. Ali znaš ono, toliko truda i na kraju... trt.. No dobro, ja se barem ne čudim, ljudi se uviše u sivilo. Moj omiljeni komentar svakidašnjice ionako je: NIGDI LJUDI!!!
03/03,2008, at 20:03
Visit domacica
nadam se da tvoj omiljeni komentar nećeš imati prilike da koristiš ovde,
Prijatno!
03/03,2008, at 20:03
Visit mandrak72
Človek ne jezi se. Život je vellliikkaaaa igra. Nekad dobiješ partiju, a izgubiš meč i obratno. Igra je velllliikkii život. Se jezi ne Človek. Do čitanja!!!!!!!
03/03,2008, at 20:42
Visit Pinokio
He,he, Baladasevic, ja postadoh Deda Mraz???
03/03,2008, at 20:52
Visit tuzna
Pa da cekam onda lepsu pricu??:)
03/03,2008, at 20:52
Visit Baladašević
Nikako, domaćice, ne mogu ti opisati koliko sam se prijatno iznenadio broju normalnih ljudi, tolerantnih, vedrih, hrabrih, odvažnih. I srećan sam što sam ovaj post podelio njima.
03/03,2008, at 21:00
Visit Baladašević
Ma mandrake ne jedim se ja. Mlogo. Nego mi žao što sve više ljudi ima koji su zaboravili da se raduju malim stvarima, sitnicama koje život znače...
Pinokio, ne moraš mi školjke poklanjati, jastog je dovoljan :) Imaš ti puno dara da budeš baba Mrazica ;)
Tužna, stiže priča... A možda i uspem da ti promenim nick.
Hvala vam prijatelji i posetioci. Želim vam puno lepih stvari.
03/03,2008, at 21:10
Visit sanjarenja56
Ako još nisi nameravao da napišeš knjigu ili je još nisi štampao, predlažem da počneš s ovom pričom...a ima još tako lepih na tvom blogu, da ćeš očas posla završiti knjigu. A možda sam ja samo neobaveštena, pa takva knjiga već postoji? Onda mi šapni gde da je kupim! Moliću lepo!
03/03,2008, at 21:21
Visit Baladašević
Sanjarenja, najlepše priče se skupljaju u knjigu koja će izaći na jesen, a posvećena će biti... pa naravno... je l'... Nisam ni slutio da ću pozvati još puno gostiju (mnogo blogera) izgleda. Naravno, biće mi ČAST da se pojaviš na prezentaciji...
03/03,2008, at 21:40
Visit Bealiever
Samo moli Boga da se ta tvoja divna pesma ne pojavi jednoga dana sa sve bivsom na Grandu :). Salim se, pesma mora da je bila divna kao i pesma skoljke, jedinstvena, drugacija...
03/03,2008, at 22:22
Visit pinokio
Bealiever, ovo sa pesmom na Grandu je bilo smesno,he,he!
03/03,2008, at 22:24
Visit pinokio
I zaboravih, Baba Mrazicaaaa????? Nevaljalce jedan, de, de.. !! Pozz!
03/04,2008, at 10:19
Visit siljka
Evo,mislim se od jucer sta da kazem na ovo.Necu ti zahvaliti kao da si poklonio zabu.REci cu ti samo da mi se mnogo svidela prica,a da me postupak "prijatelja" uzasnuo i ostavio bez teksta. Poznajem osecaj.Blazu varijntu sam dozivela kad sam svojim kolegama iyjavila da bih mnogo volela da vidim Pariz. Ubise se od smeha i podsmeha.Gde da pomenem Luvr i Versaj? Ne smem ni u ludilu!
03/04,2008, at 10:44
Visit Baladašević
Shvatila si poentu. Trebala si ih pitati ZAŠTO se smeju? Verovatno što ne znaju ništa drugo. Priča je dotakla srca dragih ljudi, rekla da nisu usamljeni, možda nekoga natera da drugačije odreaguje sledeći put kada dobije neki poklon. Ako je postojao cilj objavljivanja posta (a nije) mislim da je postignut. Još jedna u mom vrtu prijateljstva draga biljka - šiljka. :)