Na litici
Izboranog lica stojim na litici. Po prvi put razumem jeku ledenog vetra. Svaku reč, čini mi se. Posmatram ostatke razrušenog sveta moje duše i znam... Znam da će sve ovo nestati uskoro. Sve će poneti lavina uspomena i sve će se preseliti u neke nedostupne ravni, neke, koje se nikad više neće pojaviti. Usuđujem se da uzmem tu slobodu da se ogrnem u vreme, da ga zaustavim i omeđim. Iako je vetar, istovremeno svuda vlada tišina. I sve je izvesno, sve je poznato, i opet sve odiše neizvesnošću. Ali misli su smirene, duh polako nestaje i stapa se sa oblacima nade koji se raspršuju lagano, ali sigurno...
Pomen Njenog imena više nikakve reakcije ne izaziva, mostovi su porušeni, uspomene je upila izorana duša, načinivši paket tuge koji se nosi pred ona vrata...u zlatu...Okean suza je presušio, i na njega podseća tek mali potočić koji negde duboko dole teče, huči, a istovremeno, opet, miruje i čist je kao ogledalo. U njemu se ogleda lice starca, lice najstarijeg stanovnika planete. I najtužnijeg. Svetlosti lagano nestaje sa pozornice života i pogled usamljenika se gasi sa njim... I sasvim nevažna postaje činjenica nepoznavanja vremena i prostora, jave ili sna, jednostavno postoji samo jedna činjenica. Samoća. Nikada do tada doživljena, proživljena, preživljena. A opet tako često nošena kao breme posebnosti.... Odnekud se učini kao da se roj glasova zaleće ka pozdravu, ali to beše još jedna varka vetra koji cvili, ječi i reže oštrinom svojom, ne dodirujući mir i tišinu. Sabraše se svi nemiri životni.
Dakle, tako izgleda kada ljubav umre. Poslednji put sada već skoro neosvetljeno nebo zasvetli licem Njenim, odnekud vetar donese dah svežine i zvuk Njenog glasa. Još jedna, poslednja, kap radosti pade na ono što je nekada činilo dušu ljudskog bića i ... sve se pretvori u krik prolaznosti, očaja, nemoći.... Neminovnost polako poče da uvlači u sebe uspomene, događaje, jednu klupu u parku, poljubac na stepenicama, desetine šarenih pisama punih ljubavi, šetnju u predvečerje kraj mora, decu, biciklove, šetnje, slike, jedan koncert, jedno jesenje veče....................
Zbogom... ljubavi.....
02/28,2008, at 16:46
Visit pinokio
Neeeee!!! Ne skaci sa te liticeee!!!
U samoci i bolu je svako star, bore se prodube, postanu vidljivije! Ali, svaki novi dan donosi i nesto novo- lepo ili ruzno, nevazno je! Bitno je da se desava!
02/28,2008, at 17:20
Visit domacica
samoća- kada je oko tebe mnoštvo, a ne vidiš nikog
samoća- kada oko tebe igraju, pevaju, a ti ne čuješ nikog
samoća- osećaj koji živi zbog ugasle ljubavi.
ali, čovek se trgne i počne da razaznaje obrise novog, i...
napiše divnu priču i osmehne se sutrašnjem danu.
Prijatno!
02/28,2008, at 17:23
Visit vladica
Baladašević , ovaj citat mi ostaje kao najupečatljiviji iz tvoje priče : ,,Pomen Njenog imena više nikakve reakcije ne izaziva,, ..... meni se već desilo , desilo se to ... i to je tačno , kao neka prazna linija. Dopada mi se ovaj tvoj tekst.
02/28,2008, at 18:01
Visit hyperblogger
Ali misli su smirene, duh polako nestaje i stapa se sa oblacima nade koji se raspršuju lagano, ali sigurno... upravo tako i izgleda... ali molim te, druze, odmakni se od te litice da ti ne dolazim tamo... neverovatno se plasim visine.
02/28,2008, at 18:52
Visit Bealiever
Ponekad vetar
donese miris tvoje kose.
Tada cutim
i cujem;
placu secanja...
i samo osetim ubod
davnog, zaboravljenog
vremena...
Nadam se da ovo sto si napisao nisu tvoja osecanja.
02/28,2008, at 21:09
Visit principessa78
Nadam se da je opet samo pjesnicka sloboda,da glas one "male garave"jos odzvanja,da nije bilo i da nece biti "zbogom".Divna prica,divna slika...ali za svaki slucaj-odmakni se sa litice.
02/29,2008, at 01:21
Visit krilaandjela
Ма скочи, није високо ни довољно дубоко, буди јачи па прелети нек ти ветрови и сви облаци стану на заборав вечности. Отвори своја давно заборављена крила загрли ново Сунце нек загреје светлошћу старо лице и отера боре пораза и бола.
Ти си човек и лик његовог лика.
02/29,2008, at 19:17
Visit sanjarenja56
Hej, skloni se s te litice! Visoko je i duboko. Jel da, pišeš o nekim davnim sećanjima,a ne o sadašnjosti??? Obećaj mi da se sklanjaš odatle!!
03/01,2008, at 01:50
Visit tuzna
Na pomen jednog imena ja i dalje zadrhtim...Ma sta da ti pricam...Znam da znas....Kolega....:**
03/01,2008, at 19:30
Visit sanjarenja56
Šta je s tobom? Nema te otkad si ovo napisao!