Maslinasto-zelene priče II deo
Ispred ulaza u kasarnu, parkić. Rekli su mi kada sam polazio "pazi da te ne primete pa da te odmah ne odvedu u kasarnu" u smislu da prvo malo obiđem grad... Pitao sam se kako sam ja to drugačiji, ali kasnije sam shvatio - mladi vojnici budući se poznaju na kilometar po polu-izgubljenom pogledu i prtljagu koji nose, i po samoj pojavi. Sedeo sam na klupi u pomenutom parkiću. I gledao u pravcu kasarne. Dugo, dugo... Počelo je već da se smrkava kada sam odlučio da uđem u taj, za mene do tada veoma nepoznat svet... Razmišljajući pre toga, video sam dve moguće varijante mog boravka tu: ili ću da se mučim i patim, kukam i slično, što mi nije svojstveno, ili ću, kad već moram da odradim svoje, a to vreme MORA proći, okrenuti sve na šalu i na zezanje. Nekako mi se ova druga varijanta više svidela...
* * *
Narednih dana, sećam se, pitali su se ljudi da li sam neki fanatik, pošto su mislili da ja volim vojsku, što je bila apsolutna neistina. Vojsku ne volem. Ali sam se šalio i trudio se da se zabavim, od sve muke. Kasnije, mnogi iz moje klase priznali su mi da sam ih "održavao u životu", posebno moj prijatelj Zozi, moj "drug do groba", kojeg nisam odavno video i čuo. Zozi ako čitaš ovo, javi se! :)
Jutro, ustajanje u 5. Nažalost, zbog mojih laloških brkova, morao sam da ustajem ranije i da se brijam pre svih. I tako, ustajao sam oko 4:45 (vojnički tačno) i na brzinu se brijao. Ulazio sam u spavaonu (sobu sa puno kreveta gde smo spavali, jel' te...) i palio svetlo PRE pet, bacivši nekoliko gvozdenih novčića i vičući "325, ssiiitnooo", aludirajući na broj preostalih dana. Mislim, sitno, ubilo se. Na to su mnogi hteli da me linčuju, pogotovo oni što su imali stvarno još nedelju ili nekoliko nedelja do kraja vojnog roka, ali sam znao da su još bunovni.
Jednoga jutra, Bože kad se samo setim, to samo meni može da padne na pamet... Ustao sam opet pre svih. U spavaoni smo nosili papuče, gumene, nepoderive :) Kraj svakog kreveta one su stajale i prvo bi u njih uskakali kada se probudimo. Ne bejah lenj, već redom, jedne po jedne, sa ekserčićima zakucah za pod. I svoje, naravno. Možete misliti tragikomičnih situacija prilikom ustajanja. Joj, i danas mi smešno kad se setim kako sam i ja kao gunđao a pucao u sebi od smeha. Naravno da su svi sumnjali na mene, ali ... eee... dokazi...
Najgore vam ja kada se noću probudite da bi išli u toalet, ali kada je to samo nekoliko minuta pre ustajanja. Znate da ćete imati samo nekoliko dragocenih minuta za spavanje i bude vam krivo. Ali zato ako ustanete oko 2 ili 3, pa znate da imate još celih par sati spavanja.. I haj...
Ustadoh ja jednom tako "radi sebe" i pogledavši na sat u hodniku, videh da je 2:17. Milina, još dva i po sata lepog spavanja. Ušavši u spavaonu, susretoh se sa pitanjem kolege Zvonka: koliko je sati. Odvalih kao iz topa, bez ikakvog razmišljanja: "pet do pet" i smejuljeći se u mraku odoh do svog kreveta. Smejuljeći se i dalje, slušao sam još koji minut kako se čovek vrpolji, sve čekajući da uđe dežurni i da upali svetlo. U tom sam i zaspao. Naravno, ujutro je hteo da me bije :) jer se kaže rasanio i nije mogao dugo da spava, a spavanje vam je u onoj vojsci, bilo vrlo dragoceno... I kad se samo setim svih naših nestašluka... Ali i MOJIH mnogobrojnih...
A nekad, kad se samo setim. SVI moji saborci u spavaoni polegali, ja još malo naložio vatru, i ... puštam muziku na nekom drndavom kasetofonu. O, da, u ono vreme je bilo zabranjeno sve osim sićušnih radio prijemnika, koji su mi često prekraćivali dane, a pogotovo noći... JEDINI sam ja imao kasetofon i nije mi bilo teško da, s druge strane, unesem i malo spoljnog sveta. Zbog tog kasetofona sam kasnije nadrljao, ali drugi put o tome... Uvek, ali uvek, kada se setim tog vremena, vrati se sledeća slika: kao što rekoh, svi polegali sem mene, ja stojim u pidžami u mraku, zagledan kroz prozor na grane zimzelenog drveća prekrivene snegom koje su se lelujale pod naletima vetra... zagledan, dakle, tako u jedan semafor i na svetla koja su se ritmično menjala. Gde li si sada ljubavi moja, mislio sam, umoran, ali začudo ne pospan, dok se sa kasete čula predivna nežna pesma čijom melodijom se u srce utisnuše svo moje troje dece iz budućnosti.... I shvatio sam da je to sve samo jedna mrvica, ne znajući da će ta sličica iz života mog, nastaviti da živi u meni kroz dane i godine u budućnost, evo i sada pred vas izronivši i... skoro sam siguran da će vam doneti nešto dobro danas. Pogotovo ako je začinite i pesmom ondašnjom...
03/27,2008, at 02:06
Visit kaleidoskop
kako je bilo lepo pročitati ovaj topao tekst u ove kasne sate, pred počinak.
zahvaljujem i laku noć želim...
03/27,2008, at 06:55
Visit stepskivuk
ehej!Ovu sam pesmu toliko puta saputao ljubavima na uho...i oni slatki trnci niz ledja kada sam slusao njeno : "i ja tebe..."
Samo zato sto si se rodio ranije,ukrao si mi citav zivot...ti derane sa vetrom u kosi.
03/27,2008, at 09:07
Visit Baladasevic
Kaleidoskop, pozdrav, drago mi je da je bilo sta lepo za procitati pred spavanje... A veceras, sasvim slucajno, bio je film, koji sam po ko zna koji put odgledao sa uzivanjem, a bas je o tom vremenu...
03/27,2008, at 09:53
Visit domacica
par rečenica me podseti na moje iskustvo sa vojskom i Ljubljanom, pa se slatko nasmejah,
Prijatno!
03/27,2008, at 09:58
Visit vladica
Crvena jabuka , moja nekad omiljena pesma , hvala.
Ti uzmi ibrik, srebrn ibrik,. ko fol vode da doneseš. I tada priznaću ti sve,. šapnut riječi te: mm - volim te. I tada priznaću ti sve, ...
03/27,2008, at 10:33
Visit Baladašević
Domaćice i ja sam bio tamo, biće jedan delić i odande. Eh, lepi dani, bezbrižni... Po svim pitanjima...
03/27,2008, at 10:44
Visit Baladašević
Vladice pesma za sva vremena, pesma moja od prvog slušanja. A još kad se setim njenog "lekovitog" dejstva zelenog... eeeeh....
03/27,2008, at 11:07
Visit bonsai
Volela bih da cujem i nastavak o kasetofonu!
Jao baladasevicu...citam ovo i sve vreme razmisljam kako je divno imati vas nekoliko na ovom blogu, meni je zaista prava cast citati vas.
ALI ZAISTA
03/27,2008, at 11:29
Visit Baladašević
Bonsai draga, nećemo preterivati :) Drago mi je da ti lakne malo kad dođeš na blogu :)) jer su tu ljudi normalni. Skoro svi :) Sasvim jedan lep divan, ima za svakoga ponešto, ja čitam i auto blog i vladu dj i predlog za tv i svašta nešto, ali ne stignem sve da prokomentarišem... Bice mi drago da udenem i kaseFoton negde u priče one...
03/27,2008, at 12:19
Visit bonsai
Nema preterivanja, tako je.
cmok
03/27,2008, at 12:34
Visit sanjarenja56
Ma ti si jedno veliko spadalo, znaš li?? Zakucavati papuče??' Vidim konačno na slici kako izgledaš, ali sam te zamišljala nešto buckastijeg. Ili je to posledica loše vojničke hrane?
(Sad će garant da se naljuti na mene, blogerima kažem u poverenju).
03/27,2008, at 13:14
Visit Baladašević
Sanjarenja, što bih se ljutio, to je bilo iz vojničkih dana, kad nisam bio raga kao ovih dana. Ne pojavljujem se u javnosti, šta misliš zašto :) Na tebe ne smem nikad da se najedim, ko zna možda ti dođem kao mušterija, pa bolje ne čačkati mečku :) Ovo je figurativno rečeno, da ne misliš da ti se šta svetim, daleko bilo, puj puj puj...
03/27,2008, at 13:27
Visit pinokio
Meni se nesto uvek kad dodjem na tvoj blog nesto ukoci kompjuter i ne mogu da ubacim komentar, a ni da izadjem iz tvog bloga!!! Sta je ovo, bre??!!
Vec pisah vise puta, al eto moram opet: htedoh reci da si bas lep na ovoj sliKi i da znas da bas licimo!!!
A, posto si veliko spadalo( u sta nisam ni sumnjala) resila sam da ti oko vrata Gordijevim cvorom vezem jednu svoju ogrlicu, pa da moras da nosis ono sto ne voles! A, ja cu da volem sto se narviras! : )
Ako ovo opet ne de, necu vise da pisem, jer se umorihhhh!
03/27,2008, at 13:49
Visit Baladašević
Pinokio, daljinski sam skinuo virus koji sam ti poslao, tako da ćeš sada moći da pišeš do mile volje, odnosno, do sledećeg puta kad opet počneš da preterivaš u faljenju dotične me persone. Ne ličimo uopšte, ti si devojka lepojka a ja starac magarac. Prema tome...!!!
03/27,2008, at 14:32
Visit pinokio
Hvala za ono lepojka, a jos vise za ono devojka. Ali, zaboravio si sto ti rekoh da licim na onu najstariju blogerku!!!
03/27,2008, at 16:19
Visit tuzna
hihih,shvaticu ovaj post(cekala sam ga predugo!) kao "hvala" za tacne reci koje sam napisala...bas lepo receno,ja evo i dalje zevam i cekam da uskocim u papuce...a,da,zavrsila sam vojsku odavno...:))
03/27,2008, at 16:44
Visit Baladasevic
Pinokio nije lepo pricati takve neistine pred ovolikim silnim svetom. C, c, c.
03/27,2008, at 16:45
Visit Baladasevic
Tuzna, ovo je samo jedno lepo secanje na neke dane. Ti tek kreces da stvaras takva secanja. A vec ih na pocetku puta imas podosta. Samo tako, i samo napred... A za post... Uh, kako da te grdim, kad ne volem.
03/27,2008, at 17:36
Visit Tekstopisac
Kad sam ja bio tamo, slušao se Boban Zdravković i "Otišla si jednog dana", a ne Plavi orkestar :-))) Možda sam zbog toga i odlučio da eskiviram :-) Ovo sa zakucavanjem papuča je izrazito subverzivno. xTRA!
03/27,2008, at 17:39
Visit pinokio
Pa, moze mi se da pricam neistine!! Jesam li ja Pinokio ili nisam???
03/27,2008, at 20:19
Visit sanjarenja56
Baladašević, u pravu si što cvikaš od mene, nisi ti jedini :)
03/28,2008, at 00:04
Visit Baladašević
Tekstopišče, najlepše je bilo videti te situacije raznorazne. Eh, kako rekoh, bezbrižni dani... Biće još detalja iz nekadašnjih zelenkastih dana. Da se ne zaboravi :)
03/28,2008, at 00:07
Visit Darko
I dalje sve slikovito opisao, bez nekih cenzura ili umjetnih dodataka. Jasno, posvuda je bilo takvih cirkusa.
Meni se usjekao jedan od inserata, kad nas nekoliko oko pola noći došli do zaspalog na požarstvu i pobrali i sakrili oko deset pušaka, i kao ništa neznamo probudili ga i pitali: "Zar tu nisu bile puške?". A on se onako iz sna zapanji pa problijedi, pa sav očajan počne okolo u potragu. Pošto nije više bilo zabavno, mi mu kao pomogli i iza vrata kao našli puške. Baš mu je laknulo. A danas mi žao njega što je pretrpio, ali ko mu je kriv kad spava na dužnosti...:-)
03/28,2008, at 00:25
Visit donna
Neka si skinuo taj virus, valjda ću moći ostaviti komentar. Uživam u ovim maslinasto zelenim pričama, jer je nekad davno, jedan vojnik...pjevao "volio bih da si tu.." Crvena jabuka je fakat pravi izbor.
A znala sam da si ti taj što papuče zakucava:))) i ko zna kakve još da vragolije izvodi!
03/28,2008, at 00:27
Visit donna
Neka si skinuo taj virus- valjda ću i ja moći ostaviti komentar. Uživam u ovim maslinasto zelenim pričama, jer je nekad davno, jedan vojnik...pjevao "volio bih da si tu.." Crvena jabuka je fakat pravi izbor.
A znala sam da si ti taj što papuče zakucava:))) i ko zna kakve još kerefeke izvodi!
03/28,2008, at 00:35
Visit Baladašević
Darko na tebe sam jako ljut. Dao si mi linkove, a ja ionako nemam vremena, a tamo svega lepog ima!!! Sram te bilo. Ili, da kažem, srami se!
Je l' vidiš da se samo lepe stvari pamte... A jes' bilo lepo...
03/28,2008, at 00:37
Visit Baladašević
Draga donna, idi u peršun, pa nisam ja nikakav virus stavljao, na'pako. Ne znam ako ima problema kakvih, onda ćemo dmc-a da jurimo. No dobro. I kod mene će biti tih momenata u pričama. A šta je bilo sa tvojim maslinasto-zelenim?
03/28,2008, at 00:47
Visit donna
Mojne me folirati Lalo!;)
Sad o'ma po 2 komentara šaljem, rafalno:)
A moje maslinasto zelene priče su samo lijepe uspomene.
03/28,2008, at 01:22
Visit Baladašević
Donna podijelićeš ih sa nama? Ili ne, možda je bolej lepe uspomene ostaviti za sebe i držati ih blizu srceta. A ja eto, previše ih ima, i uvek imam problem kad okrenem prazan listo svog dnevnika, previše priča se gura da se prelije na ekran. Dosetio sam se , pa neke zapišem samo po naslovima, tako da su zarobljene na računaru, a biće oslobođene jedared kroz posto(ove)... Laku noć, daleka, a draga.
03/28,2008, at 01:26
Visit Darko
Baladašević, ma evo sramim se ali ništa ne pomaže, što je bilo je bilo. Nego stvarno po tim blogovima čovjek može izgubiti i više sati na dan, a ima ih dobih još i još. Ja pokušavam suziti krug samo na najbolje. Nego stalno zaboravih dodati, da su ti slike pravi humor dodatak temama. Eto, pravi trenutak za Laku noć!
03/28,2008, at 01:30
Visit donna
Moji maslinasto zeleni zapisi ostaće u riznici sjećanja.
Dragi Lalo, ugodnu ti noć