Uz čestitke princezi 78-me :) shvatio sam i pronašao da je eto, baš danas nekako, mesec dana kako ova nezgrapna spodoba od bloga moga, živi svoj život nezavisno od mene, ide nekim svojim putevima, druži se sa nekim znanim i neznanim ljudima, čini deo sveukupne ljudske istorije, glumeći mrvicu slagalice zvanu Zemlja i dešavanja na njoj. (Dalje)
Iz nekih davnih secanja, izvadih dokaz da bela ne bi toliko vredela da
nije crne, da ne bi srecu spoznali da se tugom kadgod ne ogrnemo. Da
dobre ljude ne bi sreli da se ne prosetamo kroz sumu sitnih dusa. Da ne
bi cenili racunare sa nasim slovima, dok ne sretnemo one bez te
podrske... Procitajte (Dalje)
Tako je to svuda... Kada je čovek sretan, svi ga posmatraju kao ograničenog. Ograničenog u smislu da je nešto DOSTIGAO. I da je tu kraj, kakav god. Ali uopšte nije tako. Ili ljudi žele da veruju da je tako? Bilo kako bilo, odjeci sreće doživljene odavno su izgubili bitku sa onima koji se traže. I sve svoje nastavke i rasprave će imati - razgovor o proteklim izborima, o vrstama kafe koju pijemo, ili, Bože moj, šta će biti sa Britni, to će jaaako uticati na naše živote. Kad bi Britni bila sretna, čini mi se da bih se i sa taštom pomirio. Dobro, da ne preterujem. Fanovi, ništa lično, reč je o globalnom pogledu. Ovo me podseti na događaj od pre nekoliko godina kada je moj dragi, dobri, stari EI televizor pukim slučajem ostao čitav. (Dalje)
"Hajdemo do planine", reče mi brat juče. Odavno sam to želeo da učinim, a
nedelja, treći februarski dan, bila je prelepa. Sunce je skoro osušilo zimom
natopljenu zemlju, nebo je bilo bez oblačka, no mirisa proleća još ne beše u
vazduhu... Decu nisam morao ni nagovarati, a i ja sam se radovao tome da ih
malo izvedem "na vazduh". "Planina" je u stvari naziv za dugi i prostrani
breg kraj Dunava. Uzevši u obzir da je najveće prirodno uzvišenje u mom kraju
- bundeva, razlozi za nazivanje brega planinom su sasvim opravdani. (Dalje)
Nestaju boje sa ove naše prelepe, a opet, odveć tužne planete... Svaki dan je uvijen u sivilo, i sve je manje osmeha, sve je manje fluida među ljudima, one planetarne bliskosti svakidašnjeg dana...Mrvica Mlečnog puta u bezmerju galaktičkog prostora neprimetna je. A toliko tuge na njoj... Okupana je svim poznatim i nepoznatim spektrima boja... Još malo... Zamiru polako pesme, razgovori, ljudi postaju bezlični, iščile miris iz cveća, nestadoše zime, snegovi, zavejana polja moja ne sjaje se kao nekada... (Dalje)
Red je da neka slika i od mene dođe. Pošto sam završio svoj radni dan, obavivši sve pripreme u mojoj stranki .... Ha... niste valjda poverovali :) Kakva politika, ne dao Bog, puj puj puj. Kamo sreće da nije ni izmišljena. Nažalost, sve me to podseća na jednu tablu stripa na kojem su prikazana poslednja dva stanovnika planete. Izlaze na dvoboj i jedan izlazi kao pobednik. Komentar je: i na Zemlji je konaćno zavladao mir. :( Tužno, zar ne? Ali udaljli smo se od teme. Dakle, ova spodoba koja mi se (Dalje)
Na početku novoga veka nazire se kraj. Kraj ove i ovakve civilizacije kakvu znamo, koliko god to stvarno ili nestvarno zvučalo. Nisu li drevne Maje, Asteci, Atlantiđani... Svi nestali u jeku najvećeg razvoja? Vreme koje je pred nama, pred vama... Ništa lepo ne donosi. Zagledan kroz nestvarno topao januar u ravnici, duž praznih njiva prošaranih belilom nalik onome koje je i moje kose posetilo, ne mogah da sakrijem jednu od bezbroj priča o ... Njoj.. O nama, o večnosti.... (Dalje)
Jedna od bezbroj priča o MOJIM ljuljaškama je i ova iz novije stvarnosti života mog... Ispod oraha starog, koji je posadio moj dragi pokojni deda, i koji je sada u dogovoru sa bratom ostao da živi dok je nas, ili dok dragi Gospod ne odredi drugacije, u "debeloj 'ladovini" i dan danas je ljuljaška. Često kada sam tamo, i naravno, kada je vreme lepo, ljuljam se, nekad kraće, nekad duže... Komšije su se svojevremeno malo čudile, malo šalile na moj račun, ali poznavajući mene, (Dalje)
Verujte da i oko vas postoje dosanjane priče, kao i prazne knjige, sasvim nove i neispisane, koje možete ispisati, koje možda samo vas čekaju... Dan te stare, davno već zaboravljene godine, bio je kao mnogi drugi dani, bezbrižni, dani puni obećanja, nada, radosti, ideala...Klupko života odmotavalo se lenjo, nalik Dunavu pod tvrđavom starom i sasvim namerno, počinjalo je proleće... Posmatrajući iz budućnosti, par zaljubljenih očiju punih ljubavi, posmatrao je rumenu uspavanu bebu. (Dalje)
...u sveopštem svetu ludila, nažalost, i u okruženju našem najbližem... Zašto je normalno kada je neko tužan i nesrećan, zašto razglabamo o politici, grand revijama, manekenkama, fudbalerima... A masa ljudi ne zna kako se povija beba, recimo :) Tužno. Normalno je kada neko galami, pljuje, psuje po šoru, a nije normalno kada nepoznatoj ženi poklonite cvet. I tako redom... Da ne ređam dalje...
Al' kako naš narod kaže, svakog svoja muka muči... ponekad se pitam da li je 'normalno' što 'mator čovek' poput mene, recimo, s posla, daleko od kuće, posle toliko vremena, pati za svojom dragom, kao da već za koji sat neće uđivati u nežnim pogledima i šalje joj mailove sa ovakvim sličicama:
uostalom...
kao da će nečije mišljenje to promeniti... Iz šarene torbe sa slikama koje sam pokupio usput, na mojim ravničarskim pustolovinama, probaću svaki dan po jednu sličicu ostaviti, jer zaista jedna slika vredi... mnogo..
Veče odveć liči na neko jesenje, kapljice se kotrljaju niz sasušene grane javora pred kućom, poneki zalutali list začini atmosferu umotanu u memljivu sumaglicu...Još jedan dan serviran kao najava proleća, osećanja su uskomešana, kao da su zaboravu predati ledeni dani i dani prepuni snega. Neki sveopšti mir se oseća u vazduhu. I još jedna Bogojavljenska noć... Na raskršću svih mojih životnih puteva, ponovo sam je sreo, kao da ionako ne pišemo knjigu zajedno. Na tren je kosu prebacila preko (Dalje)
Dobro je što imam kablovsku televiziju. Sad ima više programa na kojima nema ništa. Ni današnji dan nije uspeo da se 'primi'. Med i mleko su konačno prestali da cure sa bledunjavog ekrana načičkanog preterano namazanim voditeljkama i preterano premazanim gostima. Nekad sam se radovao kraju nedelje, tada se 'izlazilo'. Sad su svi dani isti i sivi, nema nikakve razlike, nema radosti dočeka (Dalje)