Ufotvorine

 

 

 

 

 

 

 

U ovom delu svemira i sveta, baba, očeva ili majčina majka se naziva - majkom. "Kaž'te majka", kaže moj drug Đole na kraju jedne pesme... Misli se na drage starice. U albumu mog detinjstva, mnogo dragih "majki" zauzima svoje mesto. Sve one koje ja pamtim su i meni u lepoj uspomeni, ili je to valjda, što i ne pamtimo one koje nam se nisu sviđale. Dobro, de, pamtimo poneku. Na primer jednu baba Nadu, kojoj je sasvim lepo pristajalo ono "Nadžak baba", jer su je svi (Dalje)

Kako godine odmiču, sve lepe i velike stvari se pokazuju u svoj svojoj jednostavnosti. I shvatamo da su najveće stvari u stvari, najjednostavnije. Ne kaže se džabe već dugo vremena da je cena mudrosti - starost. Za putnike namernike, evo male - prečice.
Iz "pera" nekog ko je tim stazama već išao..

Recept je vrlo prost. Pokušati svaki dan da se postavimo kao da nam je zadnji dan. Iskoristite i najmanji trenutak dana da se ponekad zamislite nad životom svojim. Ovo vredi za svakoga. Ko sam? Šta sam ostavio za sobom, i kakve su to vrednosti? Da li sam živeo/la onako kako sam hteo/la? Koliko je ljudi od mene imalo koristi, pomoći?

Kakav sam život vodio/la? I, najvažnije, koliko sam ljubavi DAO/LA, da bi mi se mogla vratiti sada? Koliki je rezultat u mojoj utakmici sa egom? Najčešće je poražavajući.. NIŠTA nije vredno spokoja i mira duše. Ne očajavajte ako je ovaj dan nikakav. I Gospod se odmarao.
Ima toliko ljudi kojima mrvica dobrote znači puno.

Svaki dan je mala slika života i radosni su oni koji prepozanju to. Sve je tu - jutro početka života, dani groma i odmora, i onda veče... Kao pokazatelj da sve nastaje, nestaje... i opet nastaje.. Svaki dan pred očima odigrava nam se jedan život, i sve u prirodi savršeno funkcioniše, jedino se mi žalimo da nam ne valja.

Jer sve se vrti u krug...

A ja večeras, ponovo premoren od celodnevnog posla, jedva suzdržavajući očne kapke da izgube bitku sa silom zemljine teže, poručivam:

MA, okren'te već jedared te ringišpile u vašim glavama...

NKAD nije kasno, i NIŠTA od toga vrednije nije.

A ja ne volem što sam ovoliko premoren :( I odoh da tražim utočište noćno. Garavo...

Zahvaljujući mojim dragim precima, ponajviše mom dragom deki, koga u ovom delu ravnice nazivaju dejkom, valjda iz milošte i tepanja, jer je velika većina njih bila sa srcetima od meda. Dobri živci, ekstremno veliki prag tolerancije... Valjda je i to istkalo osnovu za neki zdrav život (mislim na medEcinski). Mislim da znam da cenim svoje zdravlje. Često kažem sebi: (Dalje)

Dođe i dan putovanja našeg juniora. Uzbuđenje u nas veće nego kod njega. Osećam se kao onog dana kada je kretao u vrtić. Ili u prvi razred. Mator sam čovek a još nisam našao onaj prkidač gde se, barem na kratko, isključivadu emocije.

Preko puta je gradilište, buka dopire spolja i ona je cena što je "ofis" ispunjen koliko-toliko svežim vazduhom (koji, inače, ne postoji u velikom selu, tek poneki trag u Koštunjaku i malo na Senjaku). A moje misli su (Dalje)

 

spira jul niz široke ulice

Na postelji u mraku kad se sve stiša

pogledom tražim usnulo lice

 

Mirišu polja udaljenih žita i trava

ozon se širi po atmosferi

kraj garavog anđela što spava

srce laloško od sreće treperi

 

Minuće godine, silnih će se njiva skinuti rod

Dunav će dane pod tvrđavom zlatiti

moju ravnicu nadviće nebeski svod

a ovaj trenutak... uvek će se vratiti

 

Ritmično kapi po prozorima dobuju

i moje ceste do srca što vode

percetu anđela radosno robuju

u večnost samu milinom vode

 

Radosti moja... Koliko potrebnih reči!

Koliko tražim, ne nađoh ni jednu

da život opišem kako ravnicom zveči

u srce ušivam večnost, tebe vrednu!

 

Misliće ljudi i predeli života strmi

koje nikada ne smatrah svojim

da noćas, kanda, debelo grmi

i znati neće...

Da srce moje kuca... Imenom TVOJIM....

 

Maloj garavoj, jedne kišne, julske večeri... 

Došao je večeras, sakriven u rominjavim trenucima pozne večeri, provukao se kroz razređene roletne na pendžeru i sobom raširio miris vlažne obale u suton, dok se mesečevi zraci igraju s talasastom površinom tamnom modre, noći zagašenom bojom. Okružio me osmesima kao putokazima ka jutru, stisnuo nevidljivo ruku, i dok je ta moja ruka kroz vazduh pratila ispuštanje njegove ruke, nestao u sazvučju nežnih tonova životnih, pomerivši tek neznatno, zavesu na vratima izlaznim...

Neko.... Neko, ko je (Dalje)

Blizu moje varoši desila se saobraćajna nesreća, nastradali Poljaci. Tužno, Poljaci ostavili svoje živote na poljima. Vest obilazi novinske stupce i tv emisije. Žao mi je ljudi. Sve mladi. I deca. Neka ih Bog primi u okrilje svoje.

Naši  vaterpolisti pobedili večite rivale Mađare u produžecima. Tesno. Nadam se da će sutra pobediti u finalu, pa makar opet (Dalje)

Dok se pred očima kruni svet kojeg poznajemo, dok nestaju sve boje i pretvaraju se u bledilo i sivilo prolaznosti, Ti stojiš kraj mene i SMEŠIŠ se. Osmeh koji razoružava, osmeh koji podseća na naš zavičaj, na sva naša ranija življenja, ceste zajedničke...Opet se u meni budi onaj neugasivi žar, onaj večni plamen ljubavi, i želja da u svakom kutku svemira ostavim reči i putokaze ka najvećoj ljubavi od kada je sveta i vremena.

Iz očiju tvojih etaloni dobrote izviru, jer sav moj svet meri se (Dalje)

Nadam se da se domaćica neće ljutiti što je i moj današnji post u znaku "trilinga". No, njen triling dama (QQQ) je naravno, jači od mog trilinga žandara (JJJ).

I evo nas, danas, na polovini godine. Istekla je tačno polovina peščanog sata na kojem piše "2008". Na pola puta smo od jednog do drugog dočeka, od jednih do drugih želja, nadanja... Jučerašnji dan je bio predivan. Danas, kako reče jedna meni draga osoba, zbog ravnoteže mora drugačije. Znam samo da uvek druga polovina nečega prođe brže od prve. Srećom, još sam u prvoj (Dalje)

Ova nedelja, kao dan, mi je bila predivna. Zaljubih se jutros i ceo dan, ovako mator, pevušim, igram, skačem i kerebečim se... (Znam, znam, zamišljate me kao onu nilsku konjicu u crtanom, sa sve baletanskom opremom. Pa da, pogodili ste. Baš sam taki). Sve je danas bilo lepo i sretno. Moj Čuvar je doneo blagodat životu mom. Jednu nepoznatu sam slikom upoznao i očarao se. I sve je danas nekako... po mom. A mala garava... Raspametila me po ko zna koji put. Da sutra čujete da sam (Dalje)

Dan je bio letnji, topao, škola se bližila kraju, kao i moj mesec u kojem sam rođen i u kojem su mi se uvek dešavale bitne i velike stvari u životu... Ušavši u hodnik bolnice, mama, brat, moja devojka garava i ja, osetili smo olakšanje pobegavši od sparine. Ovaj jun je baš rešio da pokaže svoje. Još malo na početku dugog hodnika kliničkog centra u Zemunu, pratio nas je okasneli miris lipa pomešan sa vrućinom popodneva.
Osmeh na tatinom licu dočekao nas je na ulazu u njegovu sobu. Čini mi se da se najviše obradovao što  (Dalje)