Ufotvorine

Da se razumemo. Ja sam svestan svojih emocija. Najčešće mi smetaju u životu, iako ja guram racio savki put kad mogu, ali neJde. Prvo se slika sveta stvori emocijama pa tek onda razmišljam, e, šta je bilo. Ne vredi, ne može drugačije. Sto puta sam kaz'o sebi, nemoj Puniša tako, ali ne vredi. Hoću ja, kao na zubarskoj stolici, racio kaže, ma daj, toliki milioni ljudi u ovom istom momentu rade isto to, niko nije umro, popodne ćeš već biti sa svojima... A onda se javi podsvest. Dobro, ovo nema veze sa emocijama, ali hoću reći da  (Dalje)

Moja draga prijateljica Natalija sa mora, rekla mi je kako vole jesen, a ne vole proleće. Moram da je razumem. Kad postoji u matematici funkcija iks na minus jedan, ili inverzno iks, valjda postoji i u ljudima i među ljudima. Unapred upozoravam da je ovo tugaljivi post, pa odustanite odmah OVDE. Ona se pravda plodovima poput krušaka, grožđa, oraha... Ima i toga, nije da nema. No, trenutno (o, čuda!) nisam zainteresovan da razmišljam stomakom.

Naime, vraćam se u  (Dalje)

Opet se sećam jedne sasvim obične stvari, kako ni to ne mogu da "odradim" kao sav normalan svet. Ali, to je jednostavno tako, a ja sam sada već mator, najstariji bloger, tako da mi se nešto i neće da menjam, je l'te...
Pa, da krenemo redom.

PROLEĆE

Za mene počinje prvog Marta. Šta god da bilo, uvek nekako možemo da do'akamo baba Marti, pa čak i, kako je sve savremeno, nekoj novoj, povampirenoj baba Ejpril (April). Podsvesno, moje drugo ja kaže, hej, Mart je, zima je prošla. I tako i biva. Možda još koji dan, ali vedrih dana je sve više i život se polagano budi. Nema više, doduše, onih velikih i pravih zima, kada je, kako mi je pričao rahmetli babo, voda tekla po ulicama, ali ispod još uvek prisutnog leda... Ni zima kao što je poslednja velika zima, 1984-e. Kada su sela bila zavejana u ravnici... Sve se to promenilo...

Pa ondak onaj drugi deo proleća u majskim ranim jutrima... Kada zamirišu mlade trave, a ja se PONOVO RAĐAM! I kada zamiriši svežina, i sve probehara, što cvetićima raznih boja, što nekom milinom neopisivom. Poj slavuja pred praskozorje u meni rađa i sećanje na zavičaj, koji mi tako nedostaje... Proleće... Kako starim, preuzelo je primat od mog, do tada najomiljenijeg doba koje se zove

LETO

Počinje prvog dana letnjeg raspusta. Kako nekad, tako sad. Jedina asocijacija, pa čak i u ovim danima kada sam celo leto rmbačio kao magarac, slon i vo zajedno, je odmor, lenstvovanje, duge tople noći i zvezde... Eto, obrni okreni, opet ja o zavičaju... No, ni leta nisu kao nekada. Koliko sam samo puta trčao po baricama posle kiše, kupao se u brzim letnjim pljuskovima, trčao po prašini, provodio CELI dan na SUNCU, bez ikakvih krema i slično, najčešće namazan kojekakvim flekama od raznoraznog voća... Ove kiše današnje... Kao ekseri da padaju...

Vreme igre, igre i samo igre. Uglavnom, velikog opuštanja tela i duše. I one tihe čežnje za voljenom, kako li izgleda, kada će doći, kakav će mi život biti. Uh, srećom nisam dugo čekao... Ponekad prelepo more, sa mrvicama večernje tuge. Opet zbog jedine. I istih pitanja, gde li je do sada....

Seoska proslava, beše krajem Jula. Nekako posle nje, sve je već bilo u nekoj najavi. Ali, halapljivo smo gutali preostale dane tog dela detinjstva...
I onda, kao i na kraju mog života, doći će

JESEN

Počinje 1. Septembra u 00:00. Traje do prvog snega. Ako je godina bez snega traje do Nove godine. I to je sve što bih trebao da kažem o jeseni. 
Al' ajd'...
Sivi, bezlični, kišoviti dani, tmurno nebo, tišina i kao da je sve oko nas umrlo. Znam, kad jednog dana krenem na daleki put, biće Novembar i biće ona dosadna, sitna kišica...
Svake jeseni ponovo umirem. A snegovi su daleko...
Dosta je o njoj.

ZIMA

Najlepša u vreme zimskih raspusta, prelepih, iz sećanja. Kao vozaču, svojevremeno, smetalo mi je samo kada su putevi neprohodni. A večeri vikenda dok armije pahulja zatrpavaju selo, a nečija ruka je u mojoj... Eee, to se ne može opisati rečima. Ili ono tako prepoznatljivo pucketanje drva u šporetu...
Sneg... Lepota škripe njegove i moja ...lakonoga...
Zima se najčešće završava meni najdražim praznikom "državnim"... Novom godinom!
Ne mogu opisati koliko se lepo osećam kada je taj praznik. Što duže traje, to bolje. Totalna lenjost, mislim da bi mi i najveća lenština pozavidela!
Tužna spomenu zimu i meni se vratiše te neke lepe sličice....



I tako jedan za drugim kalendarom, slažu se i odnose ljude, događaje, mesta... 

I samo ljubav ostaje....

Ostavivši komentar kod moje drage blogokolezinice sonatice, pozdravljam dobrodošle u dvorište moje, stihovima jedne lepe pesme jednog starog i dragog pevača Seida Memića Vajte. Moj školski ga je svojevremeno mlogo voleo, a ja sam slušao mog druga Đoleta i divanili smo ko je bolji pevač i slično. Sada sam srećan što moj Đole još peva! No nema veze..

 Pesma, jedan njen deo, glasio je:

ne zaboravi me,

ne zaboravi me... nikada!!!

Ne zaboravi me...

Hajde podseti me...

Ko smo nekad bili... ti...i ja..."

NIKAKO ne dozvolite da površno volite one koji su vam dragi, to jest, ne dozvolite sebi da MISLITE da volite. Ne sledite GLUPE stereotipe medijski servirane od strane Holivbluda... Mi smo SLOVENI, narod sa DUŠOM. Uvek se pitam kada vidim "mrtve", kako ih Đole zove, kako su se odrekli svega i svih svojih dečačkih snova...

Živite srećno, živite za sebe, volite svoje drago biće više od svoga ega.

Okraćalo vreme ovoga dana, pa ja samo reč tu, ili dve...

Laku noć kasnim posetiocima a dobro jutro vrednicama želim mojim omiljenim stihovima grupe Crvena jabuka...

"Još pamtim legende starih plemena...

što za ljubav glavu gube... i umiru... kada ljube..."

Pozdravlja vas sve vaš Puniša,

lokalni dobošar 

Dragim prolaznicima kroz moje dvorište, želim srećnu godišnjicu i još mnogo mnogo lepih... intresantno, i meni su rekli da se nas dvoje ne slažemo, a mi se do sada, pored svih tegoba i muka koje nas snalaziše, i, koje nas još snalaze, NIKAD nismo posvađali.

Biljano, srećan ti rođendan i sve moguće najlepše želje sa salaša šaljem! Neka ti se putevi okite dobrotom i lepim događajima, onakvim kakvi tebi odgovaraju... Šifela!

  (Dalje)

Na početku novog milenijuma početak vaših staza se našao. Približavaju se dani gromova, ratovi besne, vremena se menjaju, a ljudske duše su sve osim ljudskih. Hiljade pogrešnih puteva, trnje na sve strane, ispiranje mozga vreba iz svih sfera života. Koraci vaši lagani i bosonogi, u vreme kada nosite svoje breme i pitate se zašto je tako neobična njegova težina? Shvatićete uskoro, ako već niste, da je vaše breme - breme posebnosti, i nosite ga hrabro, jer u najmanju ruku ja sam sa vama, iako se ne javim, ako me kadgod i ne vidite, od silnog posla mog, od molitvi mojih i za vas.

Izabrale ste teži put, drage moje. Ali jedini pravi. I moje srce brižno, bdi nad vama, i posmatra trnovite staze kojima idete i koje morate proći... Ne odustajte i ne posustajte, jer samo retki nađu retke... Gledam vas kako se tako umiljato saplićete, kako se čudite svojim neveštim koracima, ali ja ZNAM da to tako mora i da dok vas srce vodi, imate moju zaštitu i zaštitu one svetlosti koja je u vašim srcima. Prepoznaćete svoju polovinu, samo ako pristane da sa vama krene tim trnovitim stazama, jer, po savršenoj nebeskoj pravdi, samo trnovite staze vode ka spoznaji, ka radosti, ka večnosti...

I kada minu dani, i kad bore počnu da osvajaju moje lice, i tada ću vas čuvati, brižno kao i sada, i sve dok i vi danas-sutra ne budete govorili iskricama vašim, da ne posustaju na putu, kojim ste i vi išle. Nadam se da će i oni nositi breme posebnosti, obogaćeno vašom nežnošću i dobrotom. Stoga ovih dana bacite stare knjige i stresite prašinu sa skitaljki svojih. Vreme je za pokret! Usvako doba, u svakom vremenu, srce će vas pronaći i čuvati i znajte da me je već odavno obasjala svetlost vaše budućnosti. Ona je lepa, kao i vas dve. I ja vas puno volim....

U ovoj maloj šarenoj oazi, donosimo deliće svojih svetova, kanemo poneki dan, ili neku sličicu dana usput zaturimo među šarene brazde ove čudne blogosfere. Nema me (na sveopštu radost) ovih dana, ali osoba kojoj posvećujem par redaka večeras, srcem je uvek u tu, a i u mnogim je našim srcima. U mom jeste, sigurno. Iako je ne poznajem, iako sam ljubomoran što ima tako dragu blog-sestru, na primer... Imam utisak, ma, skoro sam siguran da (Dalje)