Ufotvorine

Varoš mi noćas kišom okupana, krevet mami mekoćom svojom, i skoro sigurnim putem u nove snove. Iz umornog mene odlaze i poslednji trenuci napornog dana, još jedan list kalendara odlazi u nepovrat i petak koji dolazi, kao i svaki drugi lažljivi petak, obećava odmor vikenda. U poslednjim koracima dana, na putu do pomenute dereglije koja će me odvesti ka snovima, sapletoh se o neke reči. Ispadoše. Neka ostanu tu, ovaj umorni ja ... ode da spava...

* * * 

 Odliva kiša sa srca komad
dok se u petak lagano uliva
zalud mi duša, još od onomad
poljubac ukraden, na jastuku sniva

Život mi stalno viče, požuri!
i ja bih krenuo, al' ne znam kuda
zahvaćen dahom gde cvetaju božuri
i senkom starog, razgranatog duda

Slike detinjstva po srcu predu
uvek pred snove čekaju vešto
kao branim se, al' me zavedu
i povazdan srcu šapuću nešto

Usred maja kad sunce ugreje
obasja rumene trešnje dozrele
stave mi pred oči veče kad veje,
jednu staru zimu, i pahulje bele

I još hiljade raznoraznih tema
bace na mene kad zavlada tama
kao da neću videti da te nema
i milion besmislenih razloga, među nama

Samo još jedna noć beznačajna
suzom utkana u knjigu života
sećanja nudi na vremena sjajna
na dane lepe, veselih nota...

Nestaje život duž praznih šina
kapi lagano jutro umivaju
nestaće jednom i mojih daljina
i knjiga moja... prići će kraju

Al' noć je kišnim šarama obojena
dok s burom bori se moja luka
ova plava niska nebeskog vremena
poražena boli kraj praznog jastuka

Tek mrva snova o žitnom klasu
kapljicu života u mene vrati
u nekom bezvremenom noćnom času
nađe rešenje na nebeskoj karti:

Kad oreol meseca između oblaka zasija
jedini lek da me ne zaveju zime
doneće čudesna zvezdana kombinacija
na komadić neba napisaće - tvoje ime...

 

Obećao sam jednoj dragoj osobi da ću napisati kako je izgledala. No, kao prvo, da se podsetim kako sam naučio da čitam i pišem. Dosađivao sam tati sa crtanim romanima, "čitaj mi, čitaj mi...". Jednom mi je rekao "ma nauči sam pa čitaj...". Moguće da nije ni sam verovao da ću se latiti tog posla, jer imao sam nepunih pet godina. Međutim, tu negde baš oko pete godine sam naučio da čitam i pišem! Takođe, imao sam sreću da sam odrastao kod maminih roditelja a njen otac, moj deda, bio je najpoznatiji kolekcionar novina u selu. Tako da sam imao priliku da čitam sve moguće i nemoguće časopise, ipak, obrazujući se upoznavajući svet oko sebe. Tako da sam uskoro nailazio i na pesme, romane, priče... Jedino što mi nije ostalo u sećanju je da ne znam kada je tačno nastala, ali sećam se da sam imao ŠEST godina. Naravno, u vreme bez televizije, kompjutera, videa......
I vrlo mi je interesantno, da sam je ZAPAMTIO. Pokušaću narednih dana da pronađem neke pesme iz prvog, drugog i starijih razreda osnovne škole.

Pesma je u originalu:

Naravno, tebalo bi pisati "bLJesne", ali to su sitne godine...
No, verovatno je srce slutilo da je mala garava ... u blizini....

Dragi moji nepoznati posetioci dela dnevnika koji je za javnost... Pogotovo oni koji se nalaze u fazi traženja svoje zagubljene druge polovine, vi koji živite život na polak, i svi ostali... Poneka kap kiše na neki čudan način samo ulepša ovo subotnje veče. Sećanje slučajno svratilo na listove i ovog lista dnevnika. Kadgod behu subotnje večeri, čekalo se da se "izađe" i sve je bilo nekako opušteno i radosno. Zagubljen negde u svom svetu, teško sam se uklapao u svakidašnje odlaske na popularna mesta u  (Dalje)

Umoran dan, umoran kraj nedelje, silan belosvetski hor poslovnih saradnika širom globusa, dok ostaje iza mene, umoran se i ja kući vraćam, pomalo kasno, ali na vreme... Odmora željan, utišavam se uz kazaljke sata koje će se sklopiti i na trenutak sakriti vreme. Na trenutak me podsetiti na zavičaj, iznedriće rime, znam i (Dalje)

Ušla je u sobu po ko zna koji put, kao da ulazi u neki drugi svet. Kako bi prekoračila zamišljenu liniju praga, srce joj se ledenim dahom stezalo i sva njena osećanja bi se uzburkala i morala je da radi ono što nije volela. Glumila je. Svu svoju snagu koristila je da se prikaže u lepom svetlu, kao da je sve u redu, da je sve dobro. Tog dana, dok je u svojoj ruci držala izboranu i starački mršavu ruku svog prijatelja, učinilo joj se (Dalje)

Mojoj dragoj kolezinici, sa pokličom "umem i ja!!". Kad ona može da piše kao ON, mogao sam i ja kao ONA. Priča s početka devedesetih...

Avgust je još odjekivao u noći, nestajući negde za udaljenim planinama. Vazduh je konačno donosio noćno osveženje i radost se slivala zajedno s predahom od dnevne žege tih kasnih dana leta. Te večeri me je sve tako neopisivo odmaralo i opuštalo, sakupljala sam sve mirise trava u polju, sve zvuke, i one najtiše zvuke prirode u dušu svoju, kao u herbarijum, da ih čuvam za neke dane koji će, znam, biti (Dalje)

Podstaknut pisanjem jedne meni drage blogerke, prekopao sam po cedeJovima i naišao na stare pesme, od pre jedno 15-18 godina. Ovo što će uslediti je pisano za "ličnu upotrebu", ali mi se večeras učinilo zanimljivim, pa k'o velim, možda se i vama učini interesantnim. Rime su vrlo ozbiljne, kao uostalom i (Dalje)

S licem izboranim tragovima tuge, naslonjenim na prozorsko staklo, prizivao je kišu, oblake, mrak. Da je onih zimskih magli, da se izgubi u njima, ne bi mu bilo žao. Poželeo je i pusto ostrvo, da pobegne od sebe samog. Da barem nekome bude koristan. U svakom kutku samoće nailazio je tragove poraza od nje. Poniženja, razočaranja, i, onoga što mu je najviše smetalo - besmisla... Sve što ga je ranije radovalo, donosilo mu neizmerne radosti u svakodnevnim sličicama, sada ga je optuživalo, podsećalo na  (Dalje)

Tišina je okovala prozore na kojem je do večeras spavalo sanjivo proleće, protežući se niz miris skoro procvetalog đurđevka. U tami sobe na petom spratu, vrištala je pomenuta tišina u noći. Nepomična prilika ležala je bez pokreta, bez oblika zagledana u ritmično smenjivanje odsjaja brojki elektronskog časovnika koje se igralo sa plafonom... Grad je spavao, sa svim svojim snovima, nadanjima, iščekivanjima... Slike su se ređale, bez poziva, bez smila, bez ikakvog reda, samo sa jednom zajedničkom crtom -  (Dalje)

Bio je kasni aprilski datum. Subota veče je bila sva ispunjena nekim svečanim iščekivanjem, i toga dana se nismo bunili što treba ranije da idemo na spavanje. Brat i ja. Jučerašnji dan je bio oobeležen farbanjem jaja, koje je majka (baka, kako je kod mene ovde zovu) majstorski farbala uz pomoć ljuski od crnog luka, deteline i ko zna još čega. Ali ... Predivna behu! Ova danas su samo bleda kopija. Valjda zato što je (Dalje)

Drage moje blogerke, i dragi moji blogeri, dobronamerni čitaoci mog dnevnika.... Danas je veliki petak, već prošao, skoro. Najtužniji dan u godini. Postali ste mi prijatelji, i rešio sam da vam uskoro napišem mnogo lepih stvari, stvari koje govorim prijateljima, ljudima koji imaju otvoreno srce, koji razuma imaju da spoznaju ono "nešto drugo" i "nešto više" što postoji na ovom svetu. Očekujte u nekim narednim danima nešto što vas siguno neće ostaviti ravnodušnim. Pisaću vam o nečemu što možete lako da se uverite, pošto su Zemljani nevernici, uglavnom. Možda će vam sve zvučati čudno, kao što verovatno i sada zvuči, kao što je i meni zvučalo pre nekoliko ili više godina, dok nije stigla (Dalje)

Malkice je starija od mene. Doduše, ne mislim na mojih 12 godina, već ono što velike čike staviše u ukrštenicu. Ali opet, starija je taman koliko treba. Taman kao moja sestra, koliko bi sada imala. Da joj se svideo ovaj svet. A nije. Razumem je. Čeka me, igra se na nebeskim njivama negde. Ne, neću o tome. Počeo sam o mojoj drugarici. A sad ću da kažem nešto o mom dedi. Ovde gde ja živim, dede zovu "dejkama". Milina jedna. Puna usta miline kad kažeš. Bio je seosko spadalo. I danas mi još poneko, od starijih, kaže (Dalje)