Ufotvorine

Tri princeze (skraćena verzija)

Ušla je u sobu po ko zna koji put, kao da ulazi u neki drugi svet. Kako bi prekoračila zamišljenu liniju praga, srce joj se ledenim dahom stezalo i sva njena osećanja bi se uzburkala i morala je da radi ono što nije volela. Glumila je. Svu svoju snagu koristila je da se prikaže u lepom svetlu, kao da je sve u redu, da je sve dobro. Tog dana, dok je u svojoj ruci držala izboranu i starački mršavu ruku svog prijatelja, učinilo joj se da poznaje osobu koja je došla u posetu osobi na susednoj postelji, koja je stigla pre par dana.

Jelena, ti si? Upitala je, već unapred se plašeći da će se opet, po ko zna koji put izblamirati pred nepoznatom osobom. Crnokosa žena četrdesetih godina se prijatno iznenadi i reče, da, ja sam. Pa se zatim malo zagleda i, takođe, skoro bojažljivo, upita, Nataša?

Nakratko izvuče svoju ruku i padoše jedna drugoj u zagrljaj. Da li je moguće, upita osoba koju ona nazva Jelenom. Znali su se sa fakulteta, ali već je toliko godina prošlo, a i promenile su se obe. Uobičajena razmena pitanja, o porodici, muževima, braku, minulim godinama, ratu, stradanjima...
Čuješ li šta za Jaska iz Zenice? upita Jelena. Ne, ništa, a tako bih volela da čujem šta je sa njim...
........

Jelena reče da joj je osoba kojoj je došla u posetu stric, da se teško razboleo i da ne znaju od čega je, iako vrše ispitivanja. A ko ti je to, upita Jelena. Pa, hm.. to mi je... prijatelj... Je l'? Pokuša da se nasmeši i natera sve na šalu, ali je brzo odustala, videvši tugu u Natašinim očima.. Pa šta mu je? Eh, reče Nataša... duga priča...

A priča je počela pre deceniju i po, u vremena teška, kada se miris baruta osećao u vazduhu, kada se zlo probudilo ponovo. Sreli su se posle završenih škola. Sreli, zavoleli. Onako, kako se još ponekad i ponegde kaže - filmski... Ljubav ih je nosila, i za njih nije postojalo ništa drugo. Još jedna od bezbroj priča. On je radio u opštini, ona u jednoj, takođe državnoj firmi. Život skroman, sasvim normalan.

Zatim su došle godine krizne. Radio je po ceo dan, ona je radila koliko je mogla, kući bila sa decom. Uspevali su da kradu vikende, da ih posvete sebi. Ponekad bi, naslonjen na njene grudi, u retkim slobodnim trenucima, hvatao komadiće sreće, pričajući kako je najvažnije da imaju jedno drugo. Dani su postajali sve teži, život se poigravao sa hiperinflacijom, i na kraju teške decenije, bombardovanje jedne zemlje...

Ledeni vetar zavlado je njenim srcem, večno je bivala nezadovoljna, iako joj je pokušavao reći da je samo ljubav važna, da će uz ljubav moći sve. Ona je počela da živi suprotnost svojih ubeđenja, i stalno je, za razliku od nekadašnjih dana, govorila da se od ljubavi ne živi. Sve više večeri je ostajalo u ehu njegovog dozivanja njenog imena...

U danima koji su sledili, svako veče je gledao njih tri usnule, mazeći ih po kosi, pokrivajući ih, i nekada dugo, dugo gledao u usnula lica svojih devojčica i svoje večne princeze... Iz nemerljivih daljina podsvest je signale dobijala, mučeći dušu slutnjama. Kako to obično biva, kao da sve nije dovoljno, i posao je krenuo loše, toliko da je, dobroćudan i lakoveran, uskoro zapao u veliku krizu.

Ona ga je krivila za sve. Za sve loše, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno. A on je i dalje pokušavao da nađe taj tako potreban oslonac. Terala mu je besmisleni inat do bola, do beskraja. Počela je i kćerima da priča loše stvari o njemu. Zaljubljen, našao se u situaciji koju njegovo srce nije moglo da shvati. I onda je jedne večeri pokupila stvari i kćeri i rekla mu u lice: "evo ovo je sve što sam stekla sa tobom". Kćeri su zbunjeno gledale, nadajući se da je njihov odlazak privremen, krijući suzice u malenim okicama...

Bez reči je dočekao ponoć, zoru, jutro. Na poslu se trudio da izgleda normalan, iako je uzeo nekoliko dana slobodnih. Dani su bili pomešani telefonskim pozivima i razgovorima, njegovim suzama u tišini samoće, koje nisu mogle da se zaustave. Njegovom nemoći, nevericom, košmarnim snovima. I uopšte, svih tih nekoliko meseci, proveo je kao u bunilu. U to vreme je sreo Natašu.

Nekim zajedničkim poslovnim obavezama, sreli su se i sasvim slučajno, sprijateljili. Pomogao joj je u nekoliko teških psihičkih stanja i situacija, a nju je obradovalo njegovo veliko široko i toplo srce. I priča o njegove tri princeze. Ne znam koju više volim, govorio je. Iako joj je bilo lepo u njegovom društvu, osećala je ledeni dah u njegovom srcu, ledene korake tuge prosto je mogla da čuje.

Upoznala je njegovu priču i želela je da pomogne, ali samo je mogla da nasluti kakav je to čovek bio ranije. Ona je prestala da ga zove skoro, redovno ga zivkajući samo kada su pare bile u pitanju, i, kada tenutno nije bio u mogućnosti, koristila je priliku da ga obaspe rečima razočaranja. A sve svoje što je imao davao je svojim "princezama". Njoj je uvek bilo nedovoljno, i uvek je spominjala mnoge primere uspešnih, bogatih ljudi. Svi su muškarci isti, rekla je. Dobri ste samo za priplod i za pare, rekla je jednom, zarivši nož mržnje duboko u srce, do mesta gde duša obitava. Nikada se od toga nije oporavio.

Danima je očekivao njen poziv, onu dragu poruku na telefonu, no ona nije stizala. Ponekad samo, kada su pare u pitanju, i samo još jedna prilika za njenu mržnju, inat. Ni mrvice nekadašnje ljubavi, sve je ostalo samo u njegovoj duši, do kraja života. Dani su prolazili, nikada do kraja nije rekao Nataši šta se dešava, iako je ona sve naslućivala.

A onda, nekako s proleća, jednog martovskog dana, jednog od onih prvih malo toplijih dana, našao je u poštanskom sandučetu...papire... i sećao se samo nekih reči...Tužba... obrazloženje... Njegova ljubav ga tuži, kao da je najveći zločinac, zato što je voleo. Probudio se razočaran što je još uvek pod svetlostima ovog sveta.

U danima koji su sledili uspeo je da napravi komunikaciju sa Natašom, koja je radila u blizini bolnice u velikom gradu u koju je bio upućen. Tako da mu je bila čest gost. "Objasnio" joj je, jedva vidljivim pokretima očiju, da nikoga ne obaveštava, prosto je MOLIO, srcem punim tuge, pročitala je to iz njegovih očiju. Isto je ona "prevela" njegovim kolegama sa posla kada su došli u posetu.

Ne znam šta da vam kažem, rekao joj je Doktor Stanić, primarijus. Bilo je ovakvih slučajeva u svetu, uglavnom kada su ljudi doživljavali emotivne stresove, pa se fizički deo pobunio, ako me razumete. Nažalost, doktore, rekla je, razumem vas.

Vraćajući se kući, ljubila je svoju decu, pa je čak i mužu opraštala neke sitnice koje su joj ranije smetale. Svi su pitali šta joj je, muž joj je jednom rekao "mora da si se zaljubila", a ona je samo bila tužna što nikako ne može da pomogne svom prijatelju, sa kojim je provela malo više od godinu dana u prijatnom druženju, iznenađena njegovom svestranošću i količinom energije koju je imao, noseći se sa svim problemima i brigama.

Snaga je nestala iz njega, organi su funkcionisali normalno, doktori su se čudili, vrteli glavom bespomoćno, ne nalazeći rešenja za osobu koja je fizički zdrava, ali ništa od motornih funkcija ne funkcioniše, uključujući i govor. Nataša im je pomagala prilikom sporazumevanja ali je trebalo zaista mnogo vremena da se jedna najprostija stvar sazna od njega. Na očigled svih, venuo je iz dana u dan.

Petak je osvanuo začuđujuće tmuran i siv. Sitna kiša je orosila okolinu i onda nenadano - stala. Dolazeći u posetu, Nataši se u jednom momentu učinila čudnom priroda i jedan detalj dana. Sve je bilo nekako tiho.
Sestra je u prolazu doviknula koleginici da je danas sedamnaesti. Iako je on to znao, to ga je samo dodatno podsetilo. Tog dana, pre mnogo godina, oni su se prvi put p oljubili... Ona to nikad nije pamtila, čak mu se činilo i da se nekako stidi što to njega toliko raduje... U momentu kada je ona pozvala i začuo se tihi zvuk mobilnog koji mu nije bio ni od kakve pomoći. Poslala mu je sms "stvori kako znas 3000 dinara, ne znaš ni da se javiš". Uporedo sa zvukom mobilnog, jedan sličan, jednoličan zvuk, čuo se sa aparata koji je stajao kraj kreveta i pratio između ostalog i puls bića koje je venulo. pre toga se nakratko čulo tit tit tit, s kojim je negde ka nedosanjanim radostima i nežnostima s njegove tri princeze, otišla duša sanjara....

Neko jednostavno, umre od tuge, rekao joj je doktor i spustio glavu. Suze su joj same krenule, i jecaji, niz dugi hodnik bolnice...

Nekada baš... (mp3)