Ufotvorine

Neke stvari u svojim životima ne možemo da biramo. Jedna od stvari koju bih voleo da nemam je ta moja emotivnost, i to što često emocije preovladavaju nad razumom, dovodeći me u svakojake situacije. Tamno kasno zimsko nebo, prošarano po kojom munjom, donelo je sećanje na jednu sličnu, ali jesenju noć. Noć beše tiha i mirna, prepuna mesečine, i činilo mi se da farovi na automobilu nisu ni potrebni. U prtljažniku rasklimatanog "Forda" i na zadnjem sedištu moga auta, stajale su raznorazne kutije sa kompjuterskim komponentama, koje će se (Dalje)

Stajao je na vidikovcu zagledan u nepregledne predele ravničarske... Da li ga pozdraviti, šta reći u tom trenutku? Prišavši mu oprezno, pokušao sam da ga pozdravim. Glas se izgubio negde u predvorju duše, potpomognut brigom za prijatelja... Nekoliko predugih sekundi prošlo je u neopisivoj tišini, činilo se kao da i ptice ućutaše, kao da se život zaustavi na trenutak. A on, kao da se prenu iz nekih nemerljivih dubina, skoro naglo se okrenu i tiho prozbori: "Stiže proleće... Znaš li da je ovo (Dalje)

Pričali smo nešto o moru, i ona je rekla da joj se sviđaju školjke. Što je mene setilo na bezbrižne dane, na odlaske na more, na ronjenje u potrazi za istim (školjkama, jel'te...). Te šarene i napuštene kućice, čudnovato divne mrvice raznih mora. Pomislio sam da bi joj se svideo poklon, onako, od srca. Nismo bili nešto ekstra, više dobri poznanici nego neki prijatelji, ali k'o velim, svako voli da dobije poklon, pa kakav bio. I, smislim ti ja da napišem priču i jednu pesmu posle priče, i da joj poklonim jednu zaista prelepu školjku što je među mnogo njih, donela mala garava kada je bila s decu na more. E, sad, (Dalje)

Sreo sam ga jutros, vrlo rano. Činilo mi se da je pre neki dan imao onaj mladoliki izgled, a danas mi deluje već u borama, zabrinut, nezbrinut. Kud baš tebe da sretnem na početku nedelje, ponedeljkom, kad sam mrzovoljan i ja ovakav, večiti optimista. Šta je, nešto ti ne odgovara na meni, pitao me je. Ne znam, rekao sam ravnodušno i pomirljivo. Kako se ti uopšte snalaziš u društvu?

Kako te ljudi trpe, kad za tebe, po tvom, nigde nema mesta?

A šta mogu kada sam takav, odgovori. "Take it or leave" (uzmi ili ostavi) reče...

Znaš, razmišljam da bi trebao da se (Dalje)

Dve kuće od mene žive komšije M. Divni ljudi, generacijama unazad. Preko puta njih žive moje komšije M. I ja sam tu negde među njima, u pravoj vojvođanskoj varoši, lepo ušorenoj, sa sokacima koji su se crtali lenjirom, pa kad kogod iz velikog sela dođe, da lepo zna, ako kažemo treća ulica levo, da je to treća levo, a ne kao kod njih (u velikom selu) kažu kao u drugom delu ulice, a taj drugi deo ulice pripada drugoj opštini, ispresecan je jednosmernim ulicama i koječime još.  (Dalje)

Ti znaš da zasviraš gitaru i uspavaš me zvucima dragim, znaš da prstima prošetaš zamišljenim šorovima po mojoj kosi...Možeš da se upišeš na bilo koji fakultet ponovo i da i njega završiš..Možeš da zastaneš kraj stare topole i da ispričaš najlepše bajke našoj deci. Možeš da se prijaviš i pobediš na bilo kojem izboru za mis, ili da dokažeš da je nameštaljka, ako ne pobediš, jer druge alternative nema... Ti znaš da pređeš taj most preko Dunava kao niko, da cela varoš na trenutak zastane da vidi dušu Tvoju koja sija. Ti kao niko, znaš da životu daš smisao, da obojiš jutra i dane koji sivilom zaprete.. Možeš da obučeš bilo šta, da živiš bilo gde i opet ćeš biti najlepša. Ti znaš da glasom otvoriš vrata snova, da suncem obasjaš moje neočešljane ceste životne, umeš da predivnim rukopisom zapisuješ odveć dragocene retke u knjigu života mog... Ti znaš od jedne najobičnije torte da napraviš avanturu, da me u trenu projektuješ u neke druge, više svetove... Znaš da na onoj klupi podno jabuke na Iriškom vencu raspeš svoj osmeh nad dolinom, znaš da leti brojiš svice samnom, da udišemo svežinu jesenjih večeri kao niko i nikada, da se šćućuriš pod čudesnim kaputom ovog laloša... 

I još milion dragih stvari znaš i umeš, neke što i nisu za deljenje sa drugima, neke ljudi ne bi ni razumeli... Samo mi tako ponekad... ali samo ponekad... dođe žao što nikada nećeš znati koliko Te volim... Toliko, da bih to pričao i po vaseljni kačio značkice da Ti magle na zarobe puteve, značkice na kojima bi pisalo: Volim Te.......

Dragi moji... Znani i neznani... Godine ostaviše traga na okrugloj laloškoj figuri. Po licu se iscrtaše silni događaji, potpomognuti uvek burnim vremenima u ovoj maloj zemlji... Tek treća decenija kako je ONA moja jedina i kako svojim postojanjem nežno i sa puno radosti ispunjava svaku mrvicu života mog. Dani se nižu, dolaze i odlaze, nekad šareni, nekada ne, kao i svuda, (Dalje)