Ufotvorine

Nedelja je dan za malo opuštenije teme, te sam i ja rešio da malo demantujem neke priče i glasine koje kruže blogom. Kakve su da su, neka samo kruže, nek' čeljad divani, bolje i to nego da te žale, što bi kazala pokojna baba Tina... Daklem, mislim da najoriginalnije predstavljanje sebe mogu nekako ja da dam. Pametne savetujem da već sada pobegnu od ispiranja mozga i dobrog ukusa.

Hrabriji, još jedno upozorenje! Ni sada nije kasno da odustanete od čitanja bloga, ima toliko interesantnijih i vama svakako bližih. Idete? Pametno!

Naime, ne stižem ovih dana da (Dalje)

Ljudi, ne znam za vas, ali ovaj blog iziskuje mlogo vremena, ili sam se ja upecao, stra'ota jedna. Ovih dana uživam sticajem okolnosti sa familijom, pa me, na sveopštu radost, nema. S dreuge strane, žao mi je da ne pročitam drage blogove. Problem je u tome što ih je puno. Stvarno ovde ima divnih ljudi. Kako vreme ide, ne znam koliko i da li ću uspeti da pratim onako kako bih hteo. A ide jesen i zima, vreme kada će brdo ljudi tek da bude uz računar... Mnogo postova pročitam, ne stignem da odgovorim.... Pa mi žao...

Sanjarenja objavila post, našla nekog tamo sačuvaj me Bože. Imao sam prelepo mišljenje o njoj, a sada ću se zamisliti. Našla Babarogića... Strašno.

Za neupućene - JOŠ SAM  (Dalje)

Od juče još, drži me jed od posta koji je Donna pisala. Nikako ne mogu da se smirim, a meni Bogami treba mlogo da se najedim. Sve ja znam i razumem, ali nekad... nekad dođem do one retke i daleke granice koju posetim i ... Nestanu mi reči, i počinje moje izvirivanje u blede praznine nepoznatog. Bojim se da to iz njenog posta NIKADA neću shvatiti.

Samim tim, i dan mi je počeo nikako i nastavio se tako, sve baksuzluk za baksuzlukom, sve jedna loša vest do druge. Pokušavao sam ceo dan da (Dalje)

...samo kap. Ne, to nije ona kap koja će da prelije čašu, to nije ona kap koja se skotrlja niz lice, to je kap vremena ukradena iz jednog vrlo napornog dana, pred sam njegov kraj, posvećena jednoj vrlo vrlo dragoj osobi, koja je veliki Prijatelj moj, došao iz daljina, predugo čekan. I osoba koju mlogo volim, i koja mi boji ove sive dane van tvrđavice moje....

A specijalan  (Dalje)

Ne mogu da verujem. Svaki dan kažem, e, stići ćeš, e, stići ćeš, ali ne uspevam. Nikako da nađem tih petnaestak minuta da neki normalan post napišem. No, svakako mi je mnogo lakše nego onim JADNIM ljudima koji na moru malo malo pa moraju jadni... u vodu... A u mojim mislima oni talasi.... Eh... Ala volem da se bacam u talase... Ta gori sam od sve dece!
A volem i u moja žita da se bacim, tek je to osećaj!

Citam i kod Jove na blogu, a i negde nađoh u novinama o onoj pevaljki koja oblači kereštine. Da, dragi moji, mi pričamo o tome. Uspela je. Kao i sve u ovoj jadnoj zemlji. Kada već ne možemo NIČIM pametnim da se podičimo, razvijajmo glupost! A ona lepo buja, raste, plodno je tlo, divota jedna! Koliko je ta stoka mogla da pomogne ljudima. Jednom čoveku, jednom. Izvin'te me molim vas na jeziku, ali to me užasno jedi! Užasno! Možda samo više oni koji u transu pevaju nazovi pesme kreketaljke glupić-paripović


MTS daje 1200 minuta za 300 Dinara! Ja nemilice trošim moje sms-ove, 1200 za 200 dinara. O, da li ide ono vreme kada će komunikacija biti jeftina? Meni, blizancu, to je zdravo lepo, je l'...
Živela konkurencija!!! MOJ MTS je najbolji (za sada). Pa moj omiljeni broj... Kome li ga dodelih... :)


Jedna draga osoba jedared mi je poslala tako neki sms i u njemu upotrebila vrlo obavezujuću i nadasve obećavajuću reč engleskog porekla - forever. Osoba mi je jako draga, i nadam se da će uspeti da održi obećanje. Za sebe znam. Ja trajem malkice duže.


Blog zajednica se širi, masa blogera je na moru (aaaaaa!), pristižu mlade snage, pitam se na šta li će ličiti blog jesen. Malo pre vidim da mi je pobegao domaćicin post. Lepo je. Lepo je i sviđa mi se i što ima brdo tema koje mene apsolutno ne zanimaju, ali je lepo da svako nađe svoj kutak. DMC trlja ruke, pretpostavljam da ni sam nije sanjao koliko će se sve ovo raširiti, poput šumskog požara. A ja ću sutra da otkrijem veliku tajnu o blogerima.


I za danas isto važi. Ovih, bilo kojih dana, uradite neko dobro delo. U najmanju ruku, neka to bude kao da ste meni nešto lepo rekli. IMA prilika i to SVUDA! Neka vas ovaj zadnji deo mog sačuvaj-me-Bože posta, nađe i ostavi u lepom raspoloženju, glavu gore posustali! Do narednog čitanja, sutra, do velike tajne :)

Vaš, Bundevko Suncokretović

Vri moja ravnica na preko 35-6. Dani su nepodnošljivi, teško se diše, rashlađivanje je dobrodošlo u bilo kom vidu. Meni još gore sa mojim, u sred zime vrelim, stopalima. Povazdan bih držao noge u lavoru, samo se voda brzo greje. Lubenice su skoro jedina hrana koja se konzumira. Što hladnije to bolje. Vodu koju pijem, pijem led ledeni. Da, da, znam, ne valja. Pijem je već oho ho godina, ta man'te me... Uzaludni pogledi ka nebu noćnom, nigde ni oblačka... A koliko sutra, već će doći oni "umirući" jesenji dani... Eh, šta ti je život, pogotovo u ovo klimatski promenjeno vreme... Nema prelaza, sve naglo...

Da li je to zaostalo u meni nešto od pre sto šurnaest generacija, još dok smo jurili po prerijama za hranom, tek... NE VOLEM. Ne volem, kad neko od "domaćica" završi ručak pa počne da kupi stvari koje su iskorišćene, tj. da sklanja, a još neko nije jeo. To me zdravo zna najediti. Ja sam vaspitan da su gosti pod broj jedan, i da se stolu NIKAKO ne prilazi u cilju sklanjanja posuđa i sličnog, sve dok i zadnji koji je jeo, ne okrene leđa i ode digod. E, ne volem! Uvek mi na pamet pada moja pokojna mati, kad kaže maloj garavoj: "ostavi, ja ću to skloniti, ti odmaraj". Eto. A ove ekspresne... Ne volem!


Danas sam pričao sa Sanjom, kaže ona kako se prošle godine ona par dana nije kupala na moru, jer je bila postavljena na površini vode "crvena zastavica" - znak da su ajkule blizu. Strašno. Dunav je predivan, ali, ne lezi vraže, komaraca na milijarde. Tužno. Kada sam bio mali, valjali smo se po travi, svašta smo radili, prevrtali se, kolut napred, kolut nazad... Danas gledam kako decu ne puštaju na travu, kao da je sve srča okolo razbacana. Mislim da je krpelja bilo i u "moje" vreme... Ne znam... Samo glasno razmišljam...


Noći su predivne za spavanje, da nije komaraca i nekih sitnih čudovišta koje ovde zovu "papadači", verovatno potiče reč iz italijanskog. Napadači, pre bih rekao. RAID je zakon. Onaj mali uređaj koji su reklamirali, koji se uključi u struju i kao možet emirno da spavate. E, pa možete! Ko ga je izmislio, zaslužuje Noblesovu nagradu. Sigurno. Znači sve je to lepo i svuda je lepo, ali uvek ima neko "ali"... nigde se ne možeš opustiti. A gde su aligatori, pirane i milion zverki koje samo čekaju da nas prožderu, pa čak i ovako masan zalogaj kao što sam ja. A zanimiljivo, i istovremeno i tužno, mi, ljudi, glavni smo krivci za sve to...


Uz mirise i šarenilo ivanskog cveća, danas vas sve pozdravljam, posebno Ivane i Muške Ivane :) i želim vam malo osveženja, radosti, i puno lepih cvetnih staza u budućnosti... Ne zamerite, ali u ovom delu sveta gde ja živim, taj praznik se zove IvaNJdan.

I skričavo leto ceste nam topi
V asceli svet danas će da slavi
A mene noćas opet prvi poljubac opi
NJ ena mladost i dobrota, u snu i na javi
D uh sveti radosti nudi u svakoj njenoj stopi
A h, moj dragi i voljeni, anđele garavi
N ebeskog carstva karta, nad nama se sklopi

Nad mojom varoši jastučasto sivi oblaci prave raspored za napad kišnim kapima, ali nikako da krenu. Prethodnica u vidu prijatnog osveženja, mirisa pokvašene prašine i divnog povetarca, obavila je svoje... Čekajući kišu, setio sam se sanjarenja. Ne naše drage blog sapatnice Sanjarenja56, već snova i sanjanja...

Noćas sam sanjao san... Bolje rečeno, jutros, jer mi je san prekinuo telefon... A moji snovi... Sačuvaj me Bože šta tu svega ima. Nemam mira ni noću, izgleda da mozak ne zna za odmor. Ono što je karakteristično za većinu mojih snova je da (Dalje)

Ponekad, pred belilom praznog lista dnevnika zastanem, pomalo tužan - zar ovaj dan nije ničim zaslužio da bude upisan na stranice? Da li se to negde računa, kada ceo dan provedeš u poslu, kada si uveče toliko umoran da samo razmišljaš o mekoći jastuka i divnoj promaji na kojoj ćeš spavati? Koliko je ovakvih dana? Da li imamo pravo da ih potrošimo ovako bezveze? Teška pitanja za lake sate večernje...

Lubenice... te predivne biljke, Božiji dar. Do skora su bile 60 Dinara, pa 40, danas vidim prodaju se po (Dalje)

Dugo očekivano leto došlo je veoma najavljeno, nekome je počelo plesom, nekom stresom, ovde na blogu je bilo grmljavine sa klizištima koja su prouzrokovala da su se neki morali odseliti, neki su se ispovedili videći nadolazeći belaj... Tek, vreme se promenilo, skroz na skroz. Pre neki dan pričam deci kako sam jedva čekao da stanu letnje kiše, ne bih li zagazio u kanal pun vode, pazeći da me neko od starijih ne vidi. A ne kao ove kiše, kao (Dalje)

Svratih samo na par minuta i vidim da se silna čuda dešavaju. Ako, to je prirodan proces. Neko se jedi, neko se pravda, neko mudruje, neko je prepametan, neko preskroman... Ja pevam svoj bluz, bez namere bitne...

Žao mi je što ću razočarati mnoge :) ali... Mene će ovde biti. Više mi znači jedan OSMEH, od nečije mržnje, ljutnje. O tome ja pričam deco... Nema više ljubavi i tolerancije. Setite me se jednog dana kad se pred vama pojave one iglene uši kroz koje trebate preći.

Nisam sve čitao, danas s moje troje dece provodim dan, i nekako i ne volem da se jedim. Čeljad dolazi i odlazi, i vremena se menjaju. Kao da će šta promeniti ako se mi štagod najedimo. Koliko je MALI fitilj potreban da se u vama (nama) pokrene lavina nezadovoljstva (mržnje?) a kolika PLANINA dobrote da se nekom obratimo ljudski.

I zato vas ne razumem, dragi moji Zemljani... A sve vas isto volem, i kad tako besno u mraku tvrdite da svetla nema i da je kraj puta tu.

Odoh niz drumove moje ravničarske, da širim i živim ljubav. A vi se jedite, ran'te ego, i samo napred. Danas sam sreo brata u Hristu, Dušana, i lepo smo se izdivanili. Baš o ovim teškim i strašnim vremenima koja dolaze...

Oni koji me voledu, volem i ja njih.

Oni koji me ne voledu, i vas volem. Okan'te se bezvrednih stvari, budite ljudi, dok još imate malo vremena..

A ovaj laloš.... pa biće tu još..... 

Dok je juče trajala komentarobacačka vatra ovde, moje srce se radovalo, negde drugde. Od mnogo dece, iz par škola, baš MOJE dete dobilo je PRVO poziv da kao predstavnik dramskih umetnika mladih, ide u - Švedsku! Radosti ponosnom ocu nije bilo kraja! Ceo dan sam se važnirao, smejao, kerebečio i bio pozitivno raspoložljiv! Mamu li mu njegovu :)))
Moje troje dece je moj život i onda se može zamisliti koliko me je sreća nosila... Put nije skup uopšte, i sav trošak će se pretvoriti u par dokupljenih stvari za putovanje i džeparac. Ali sreća je nemerljiva. Radujem se kao da je (Dalje)

Pre par godina javiše mi da mi je umro stric. Beše to tužna godina za mene, i početak jednog teškog vremena. Te godine su mi u roku od pet-šest meseci umrli jedna baka, brat od tetke u 35-oj, brat od strica u 44-oj i njegov otac nedelju dana kasnije, još jedan stric i još jedan rođak. Znači godina, ne može biti gora, s početkom svojim. Ovaj stric je bio pravi Sremac, i bilo ga ja mašala. Ali, umro je od neke sasvim desete stvari, koja nema veze sa kilogramima.

Bio je poznat kao veliki "lažov", jer je izmišljao priče, da bi nasmejao i raspoložio društvo, sve kao ozbiljno tvrdeći da je to sama istina. Prva asocijacija na njega je bila priča iz njegovih šoferskih dana, kada je vozio kamion sa prikolicom za seosku zadrugu, o tome kako je (Dalje)