Sećanje na jedno proleće...
Stajao je na vidikovcu zagledan u nepregledne predele ravničarske... Da li ga pozdraviti, šta reći u tom trenutku? Prišavši mu oprezno, pokušao sam da ga pozdravim. Glas se izgubio negde u predvorju duše, potpomognut brigom za prijatelja... Nekoliko predugih sekundi prošlo je u neopisivoj tišini, činilo se kao da i ptice ućutaše, kao da se život zaustavi na trenutak. A on, kao da se prenu iz nekih nemerljivih dubina, skoro naglo se okrenu i tiho prozbori: "Stiže proleće... Znaš li da je ovo moje poslednje proleće?". "Molim te nemoj tako da pričaš", rekao sam. "Još ćemo se mi družiti iha haj godina, znaš da mi svi kažu da ću živeti još dugo, skoro ceo vek, a moram te imati uz sebe...". Mišići na njegovom licu su pokušali da sačine nekakav osmeh, ali odavno umrtvljeni, ni tada nisu to uspeli. "Znaš li da joj je najesen rođendan? Onaj, veliki...". U tom trenutku sve reči u mojoj glavi su se veoma vešto sakrile, jer ne nađoh nijednu. Samo sam, poraženo rekao..."Znam..."
U firmi u kojoj je radio, svi su ga voleli, od portira do direktora, koji je često govorio da je "lud", u pozitivnom smislu te reči. Zaposleni su tek naslućivali njegove tužne predele života, jer bi uvek, na pitanje kako je, kako porodica, odgovarao da su dobro, da su standardno kao i svi.
Retki, u koje sam spadao i ja, znali su istinu. Bolnu, tužnu i optužujuće nepotrebnu. Važio je za uzornog komšiju, prijatelja, i nikad ga niko nije pitao zašto živi sam. A svi su priču znali. Verovatno im je bilo žao, jer beše čovek širokog duha, uvek si mogao nešto naučiti od njega, uvek je bio tu, spreman da pomogne, bez obzira na doba dana, meseca, godine. Bez rano preminulih roditelja, osećao se, i retkima, najčešće meni, govorio, kao najusamljeniji na svetu, i kako mu ništa toliko teško ne pada od tišine. I zato je često odlazio u prirodu, među ptice i leptirove, koji ga, kako je govorio, najbolje razumu.
O njoj nikada nijednu ružnu reč nije rekao. Nikad niti ikome. Za njega je ona bila kraljica i dalje, a kćer je bila zvezda koja je obasjavala njegove samotne predele, i živeo je za retke dane kada ju je viđao, ophrvan tugom, noseći preteško breme života, tugu besmisla rastanka sa svojom zlatokosom devojčicom, kako je od prvog dana nazivao svoju jedinu...Ona sa druge strane, nije štedela ružne reči i koristila je sve prilike da kaže kako ju je razočarao, kako nije uspeo, kako je neodgovoran, sebičan, zaboravljajući da je samo ona bila njegova pokretačka životna snaga.
I zaista, te godine je počeo naglo da mršavi, tako da se ljudi nisu iznenadili, kada je završio u bolnici. Srce mi se stezalo kada sam ulazio u njegovu sobu. A on kao on, dočekao me je sa osmehom. "Šta si se ukiselio pa nisi ti u krevetu nego ja", rekao je njemu svojstvenim tonom. "Pa ti nisi normalan", pokušao sam da se našalim, "ti stvarno hoćeš da odeš s jeseni?", aludirajući na neke njegove česte ranije izjave. "E, druže moj, izgleda mi stiže poziv".. okrenuli smo priču na neke nevažne stvari. Skoro plašljivo, upitao sam... "Je l' bila?", rekavši u istom momentu sebi, kud li sam ga i pitao...
"Aha", reče on. Skoro svaki dan je tu. Aha, znači, mislio je na ćerku. 17 godina, vrlo nezgodno vreme. Ni dete ni devojka. "Bila je i Ona, jednom", rekao je kao nehajno, a životom garantujem da bi i sad znao da opiše sve u detalj kako je bilo, i dan i sat, i šta su pričali, i šta je imala obučeno i svaku izgovorenu reč...
Subotom volim da spavam i mislio sam se ko li sad zove, ko li me budi? Pogledao sam mobilni aparat... NJEGOV broj. "Je l' to pokojni Toza?", upitah. "Jeste, baš on!", odgovori. Bio je raspoložen. "Slušaj", rekao je, "Da li možeš da dođeš malo do mene danas?". "Samo si mi ti falio danas", našalio sam se. "Pa to ti kažem...", reče on...
Novi Sad je utonuo u bolesno sivilo... E, moj Đole. Ne voleš Januar. Ma ne voleš ti ovaj Oktobar, pričao sam sa sobom o čuvenom kantautoru vojvođanskom...Poseta je već skoro bila pri kraju. Sestre već i mene poznaju. Ušavši u njegovu sobu zatekao sam ga obučenog i spremnog. "Gde ćeš bre ti?" upitah ga. "Ajd' samnom", ustade i polako se dogegasmo do sobe dežurne doktorke. "Doktorka, evo stigao mi tata", našalio se. "Znate da ne smem da vas pustim?", pitala je. "Doktorka, pa jesmo li već pričali o tome? Mogao sam izaći napolje, ne bi znali da sam otišao. A lepo ste rekli jutros... znate... ono...". Pomalo sažaljvim i tužnim pogledom odmerila je i njega i moju smešnu pojavu. "Vratite sina do 19h", rekla je nastavljajući našu šalu. "vratiće me, ne brinite", rekao je on, "tata mu je dao izlaz do osam"......
Stajasmo na istom onom mestu s početka priče. "Je l' bi mogao da joj odneseš buket ruža sutra?", pitao je. "Ja se jedva držim na nogama, a znaš da se i moja ljubav protivi tome". Pogledah ga ispod oka, ljubav je plamtela istim žarom. Kao nekada. "Pa naravno". "Kupi žute, znaš šta ono kažu, ljubomora", rekao je, "ali ne ljubomora prava, već na te sve koji su bili i biće sa njom, i kad ja odem". "Jao, opet lupaš", rekao sam. "Ma, neka...", odmahnuo je rukom, pokušavši da ustane s klupe pod divljom jabukom... bezuspešno...
U ponedeljak sam otišao da ga vidim i da čujem kako je sve proteklo, ali ga nisam našao u sobi. Pitao sam dežurnu sestru, šta je sa njim? "Vesna"", viknula je koleginicu, "Je l' Mihajlović danas otišao", i za koji tren mi rekla "Dogovorio se sa lekarima da ode na nekoliko dana, Bog zna kako je to uspeo, bio je čak i načelnik Ašanin da to odobri". Hvala, izustih, začuđen nečim što nije ličilo na njega.
Pokušavao sam ga danima dobiti na telefon... "Birani korisnik trenutno nije dostupan"....
Posle nekoliko dana, najzad se, uz zvonjavu pojavio broj njegovog telefona na mom displeju. "Pa 'de si bitango", rekoh, ali me sa druge strane sačeka hladan glas njegove sestre od tetke: "Molim te ako možeš hitno dođi", reče i prekide vezu. Gde bre da dođem, pitao sam se?? Da idem u Novi Sad, daleko mi, uh. A i ne ide mi se iz Bačke nešto ovih dana. Otišao sam do njega kući. Dok sam prilazio kući, sve mi je bilo jasno. Ledeni dah me je zamrznuo. Suze sam pokušavao da zadržim, i nekako mi je uspelo, dok nisam video ono "Pož 45 god".....
Ostavio mi je samo bezbroj lepih sećanja i uspomena, i kratku molbu napisanu na papiru: "molim te spakuj mi u kofer al' da niko ne vidi...". Pisma... Stara, požutela, prepuna ljubavi...
U jednoj vazi, dalekoj, žute ruže su počele da venu...
03/16,2008, at 20:32
Visit vladica
Izgubio sam dah , dok sam čitao ovu tužnu priču. Neki ljudi umiru nečujno i odlaze tamo negde gde su potrebni.
03/16,2008, at 20:35
Visit vladica
P.S. sada slušam pesmu koja je jako tužna , nikada do sada nisam čuo ovu pesmu od Mikija Jevremovića.
03/16,2008, at 20:37
Visit di
Najezila sam se. Ne znam ni sta bih rekla, sem da ste srecni da ste imali takav odnos.
Ti imas secanja i to je bogatstvo.
On... tuzno je sto je otisao sa toliko ceznje i uvek zeljan... Valjda je nasao svoj mir.
03/16,2008, at 20:47
Visit bonsai
:(((
Tuga.
03/16,2008, at 22:03
Visit domacica
nije sramota plakati ako te nešto do najdublje dubine srca dirne.
mir i spokoj u bašti žutih i crvenih ruža za tvog prijatelja, a za tebe, ruka na ramenu, da ti malo olakša teško breme.
03/16,2008, at 22:51
Visit sonatica
Plačem i čitam po drugi put ovu priču. I slušam muziku.
03/16,2008, at 23:05
Visit krilaandjela
Само ћу стати поред тебе да гледам у равницу, у хоризонт где се спаја небо и земља
03/16,2008, at 23:26
Visit Baladašević
Vladice pesma je bila osnov za priču. Koliko je samo priča u mojoj glavi... i koječega još... Drago mi je što se ponekom i svide...
03/16,2008, at 23:28
Visit Baladašević
Di, postoji neka donekle slična priča, ovo je plod moje (bujne i nezaoustavljivo šireće) mašte :) I hvala ti što svratiš do listova mog dnevnika. Lepo te videti ovde. Al' stvarno.
03/16,2008, at 23:29
Visit Baladašević
Draganice, žao mi je što je tema toliko bliska nekim događajima tvoje stvarnosti. Od kada je sveta i veka, posle kiše dolazi sunce, pa će tako ogrejati i tebe, i mene, i nas sve... Glavu gore, garava, ima i mnogo gorih stvari...
03/16,2008, at 23:30
Visit tuzna
Auh....auh.....i ote se uzdah!
Skidam kapu pishche...
03/16,2008, at 23:36
Visit pinokio
Cim me nema, tuga na blogu vlada!
Ali, i tuga je osecanje kao i svako drugo. Lakse se tuguje sa prijateljima. Evo, nudim ti prijateljstvo, pa da tugu sada podelimo! I idem sada sa ovom polovinom. Cao! Jel sada lakse, prijatelju?
03/16,2008, at 23:47
Visit glumac
Samo da se javim da sam pročitao, ali ne mogu da ostavim nikakv komentar. Večeras sam gledao Klopku i jako me potresla, sada me i tvoj tekst totalno dokrajčio! :(
Divno je napisano, ali je sve to jako tužno.
03/17,2008, at 00:32
Visit Baladašević
Domaćice, hvala, sonatice, i ja sam bio sličnog "raspoloženja" kada sam čitao šta sam napisao. Drago mi je da te se priča dotakla, pa makar i na tužan način. Sutra je, opet, novi dan...
03/17,2008, at 00:33
Visit Baladašević
Krila anđela, hvala za neke imaginarne trenutke kada samo nemo stajali i gledali u ravničarske daljine...
03/17,2008, at 09:12
Visit Baladasevic
Pinokio, glumac... Hvala za polovinu sto odnese pinokio. Glumac, ja ne znam za koliko eona ce nasi moci da naprave neki film, da je bas dobar, ono...
Ali kakvo nam je okruzenje, kakav nam je zivot, nije ni cudo. I ovo sto nazivamo svakodnevicom...
03/17,2008, at 09:44
Visit siljka
Jucer sam bila kod druga koji je tesko bolestan.Sve redje odlazim kod njega zbog obaveza raznoraznih.Jucer sam videla da mu je sve gore i gore.Jutros sam se probudila sa slikom njegovih nepokretnih i mrtvih nogu u glavi.A nekada smo zajedno izlazili i setali.I sad ova tvoja prica ne da da ta slika u mojoj glavi izbledi.
03/17,2008, at 17:11
Visit biljana
Od jutros mi tvoja stranica stoji otvorena u browseru i sve počnem da čitam, pa kad mi se pojavi knedla u grlu prestanem. Sad sam završila i odoh da brišem suze i da ponovo pročitam sve, da vidim da l' od potoka nisam nešto preskočila...
03/17,2008, at 18:31
Visit sanjarenja56
Eh, moj dragi Baladaševiću, i da nasmeješ, ali i da rasplačeš- umeš. I baš umeš! I Lavicu si rascmizdrio.
03/17,2008, at 18:47
Visit mladiluk
Vješto napisano. Iskreno, nije mi trebao ovako tužan post danas. Uzdrmalo me ovo što sam pročitao.
03/17,2008, at 20:14
Visit Baladašević
Šiljka, ja se sećam reči iz nekih prošlih vremena, kada sam čuo od jednog od mojih familijarnih deda kako kaže: "Danas jesmo, sutra nismo, prekosutra ko zna di smo"... Kako prosto i istinito...
03/17,2008, at 20:15
Visit Bealiever
Dusa mi se stegla, u grudima hoce da pukne....Citala sam uz njegovu pesmu...za njegovu dusu i bezgranicnu ljubav pustam suze...
03/17,2008, at 20:17
Visit Baladašević
Biljana, Sanjarenja, žao mije što vas je baš toliko pogodilo. To je samo još jedna od bezbrojnih priča životnih. Tuga kad krene, onda krene svom snagom...
03/17,2008, at 20:27
Visit donna
Teška, tužna, potresna priča. Dok sam čitala tvoje riječi, ni disala nisam. I sada en umijem da ti opišem moj unutrašnji doživljaj. Osim da osjećam i saosjećam ništa drugo ne mogu kazati
03/17,2008, at 20:36
Visit Baladašević
Draga donna, i to će netragom nestati niz vode Dunava, dok naposletku...i on ne presuši... I lepe i loše stvari... Teku...
03/17,2008, at 20:48
Visit Baladašević
E, draga Bealiver, možeš li zamisliti kako je živeti sa hiljadama ovakvih i lepših priča svaki dan. Teško. Nekad se proguraju loše, nekada dobre... Pozdrav iz ravnice. Tebi i svim ljudima dobre volje...
03/17,2008, at 20:56
Visit di
@Baladasevic
Uvek rado svratim i procitam nove plodove tvoje bujne i nezaustavljivo sirece maste. Al' stvarno :)
03/17,2008, at 21:06
Visit Baladašević
Dobro di, necemo baš preterivati :) Drago mi je samo ako ti se sve to učini ZANIMLJIVIM, da ne kažeš, e, džaba sam dolazila. A ja se uvek obradujem tvojim tragovima na stranicama mog dnevnika, i čim vidim dva slova poznata, o'ma mi dođe da te pitam: pa DI si ti? :)
03/17,2008, at 21:16
Visit di
Pa dobro, stvarno, da ne preterujemo vise.
A inace, ja svratim, ali ne valja to nista. Pih :P
Ma evE mene ;)
03/19,2008, at 13:55
Visit magdalena
....svi smo mi mrtvi,samo cekamo svoj red ... da nas pokopaju....
03/19,2008, at 13:58
Visit Baladašević
Brrrr, kako ovo hladno zvuči, i apsolutno skroz pogrešno. Smrt ne postoji.
03/19,2008, at 15:28
Visit magdalena
....zovi ti to kako hoces......ali svakog od nas ima da nema...jednog dana....