Ufotvorine

Kada me je danas direktor to pitao, rekao sam sebi, e, moraš to da upišeš. To mi se redovno događa. Šta, objasniću. Moj život je vrlo čudan, a čiji nije, je l'... Naime, meni su prvo stizali odgovori, i to mnogo mnogo njih. Mnoge od njih nisam nikako shvatao, mnogi su se tek kroz godine susretali sa svojim pitanjima, i, uopšte, sve je nekako "natraške" išlo... Ali ne žalim se. Evo malo da ilustrujem. Pre petnaestak godina, upoznao sam jedan bračni par, nisu mogli (Dalje)

Drage moje blogerke i blogeri, nedelja je već odavno poznata kao dan za opuštanje i pripremu za naredne naporne dane. U skladu sa tim, i moja malenkost je na listove dnevnika zabeležila kratko putovanje potpomognuto svim mogućim i nemogućim čudima tehnike. I malo se osvrnuh na dešavanja aktuelna, šta se priča, događa, dešava... Dok čekamo bolje dane, o čemu će, opet, biti puno reči u narednim postovima... Naravno, od mene, teško si ga vama.
Elem, ponovo sam aktivirao moju čudesno lepu i prelepu za dušu, mašinu za putovanje kroz vreme. Beše me u prošlosti, budućnosti, sadašnjosti... Neki akteri nisu ni svesni da su bili snimljeni, neki su opet ljubazno pozirali, a neki opet živeli svoj život kao i do sada. Ne bih vas opterećivao sa svih 149 slika koje sam danas snimio na svojim putovanjima, ali evo (Dalje)

Prvi put na pravoj slobodi već posle dva i po meseca! To je onda bilo veoma brzo, s obzirom da se "služilo" godinu dana. Mislim da sam hodao na nekoliko centimetara od zemlje, i sve mi nekako bilo milo, iako sam bio u maslinasto zelenoj bolji, doteran i uparađen, u odelu za izlazak u grad. Zagrebački kolodvor, masa ljudi koja ide u raznoraznim pravcima. Zagledan u predele koji su sve više bili ispeglani, nisam mogao da dočekam da ugledam poznate krajolike niz prugu. Najzad, i oni se pojaviše i (Dalje)

Večeras je post trebao da miriše na proleće, na mlade trave iznikle, na drumove ravničarske... Večeras se rime lepo postrojile u glavi, skrenuvši time pažnju na sebe u moru onih drugih, nesređenih, koje su se motale po glavi, kerebečile i izumevale. Moja drugarica je svratila u moje dvorište. Nosila je breme tuge, preveliko za njena nejačka pleća. Napravio sam nekoliko kolutova po travi koju ovde zovu "mišovkinja", ili "mišjakinja", koja je sočna i tako zelena. Uspelo je. Rime su se ispremetale i dok se još nisu skupile, iz rukava sam ih  (Dalje)

Pošto je ovih dana u modi kolektivno predstavljanje, crtanje i opisivanje blogobojažljivih ljudi, rešio sam da dam svoj skromni doprinos. Priznajem da imam na umu da me zamrzite, da ne čitate moje postove, da mi ne zavirivate svaki dan preko ramena u dnevnik, a sve u cilju da se izvučem zbog nekih postova koje ste zaiskali da pišem :) Te sam lepo otišao na tavan i skinuo staro prašnjavo ogledalo, malo ga prebrisao, pa posle prvog šoka, videvši svoj odraz u njemu, uperio i na vas. Ko se zatekao, zatekao, ko nije, šta da radim, imao je (Dalje)

Kasarna beše malena, da je pređeš celu za 15-ak minuta. Parkić ispred zgrade na ulazu (na IZLAZU!!), mala "pista" (slobodan prostor u krugu kasarne, omiljen oficirima za iživljavanje i sl.), bioskopska sala, garaže, kantina i restoran. A kraj kasarne... pruga... Nedaleko od kasarne, železnička stanica (pa naravno, neće biti aerodrom za vozove, i ja svašta pričam...). U gradu, prema popisu od godinu dana pre, odnos ženskog stanovništva prema muškom 12:1. Vozovi oko 13h načičkani srednjoškolkama, koje  (Dalje)

Odmicali tako vojnički dani neki davni, kad sve beše mirno i lepo, u maslinasto-zelenu boju obojeno.... Pisma.... Stara, dobra papirnata čuda, puna utisaka, nežnosti, truda, pažnje. Čitav mali ritual. Ma kakvi mali. Pisma su prvo morala biti kupljena, pa napisana, pa markice lepljene, pa adresirana, u pošti razvrstana, prenošena vozom, avionom, kolima kojekakvim... Pa onda tek razvrstavana ponovo u nekim dalekim poštama, pa u vojnim poštama, pa deljena po kasarnama i tek onda  (Dalje)

Dragi moji blogeri... Ovo proleće lepo poče, ali ove promene vremena uticaše na sve vas. Jer znam kako je, kada je vama dobro, kod mene se otvaraju neka vrata spoljašnjeg sveta i svašta nešto loše uđe u život moj. Ima tu još kogod što se najedio za moju prvoaprilsku izmotavanciju pa ću danas preskočiti utiske dana. Moj današnji zapis u dnevniku glasiće otprilike ovako: u one dane, kad se osmeh okreće oko našeg vidnog polja, a neka neznana snaga izvire iz naših pokreta i svakidašnjih situacija, potrebno je zabeležiti te trenutke, ne da bi nas još više rastužili kada smo tužni, nego da u te tmurne dane shvatimo kako se (Dalje)

Već sam puno puta rekao da ne volem televiziju, ali večeras su me opet jako najedili. Pa nemam reči. Nisam gledao teveja nekoliko dana i danas malo sa decom gledam seriju domaću, koja je po meni maestralno urađena, i naravno - reklame. I "išle" su reklame jedna za drugom, o dve platne kartice. Neću sada da spomenem ULTRADEBILASTO objašnjenje kako sa karticom eto SVE i SVUGDE možete, ali eto, nigde se ne spominje da nekako, uz sve to trebaju i PARE. Ne, neću to da spomenem. Uh, već sam se opet zdravo najedio!! Prva reklama, za one koji su imali sreću da je ne vide, ide otprilike ovako: (Dalje)

Očekivao sam svog novog prijatelja na stanici u Puli. Ovaj, na stanici u mojoj varoši. Došao je preplanuo još više i nasmejan. Pozdravismo se srdačno i, ja, srećan i pun radosti, polagano s njim krenuh na put do kuće. Samnom su tada bili moj prijatelj Bora i drugarica Olivera. Bora je posle, nažalost, nastradao u 29'oj.. :(
Došli smo kući, ostavili stvari, on se malo osvežio i rešismo da odemo do centra da prošetamo. Usput sam mu pokazivao svoju (Dalje)

Podstaknut pričom jedne meni drage osobe o (ne)razumevanju, setih se sasvim slučajno Majkla. Majkl je moj prijatelj. Ne želim da kažem BIO, jer se još nadam da će se pojaviti iz nekog kutka zemaljske kugle...Elem...
Drugi razred srednje, ekskurzija u Bečiće, Montenegro. Sasvim slučajno, a ni sam ne znam kako, upoznao sam se sa njim. Na plaži, čini mi se. Bio je April - Maj, a on je putovao po svetu. Nas nekolicina se kupalo u, još uvek  (Dalje)

Ispred ulaza u kasarnu, parkić. Rekli su mi kada sam polazio "pazi da te ne primete pa da te odmah ne odvedu u kasarnu" u smislu da prvo malo obiđem grad... Pitao sam se kako sam ja to drugačiji, ali kasnije sam shvatio - mladi vojnici budući se poznaju na kilometar po polu-izgubljenom pogledu i prtljagu koji nose, i po samoj pojavi. Sedeo sam na klupi u pomenutom parkiću. I gledao u pravcu kasarne. Dugo, dugo... Počelo je već da se smrkava kada sam odlučio da uđem u taj, za mene do tada veoma nepoznat svet... Razmišljajući pre toga, video sam dve moguće varijante mog boravka tu: (Dalje)