Ufotvorine

U vreme ono, kad ne beše ni mobilnih telefona, ni e-mailova, jedina veza sa spoljašnjim svetom i, sa, najvažnije, mojom srednjoškolkom, bila su pisma. Približavao se kraj školske godine, a mene je tuga obuzimala. Pored ove redovne, što smo odvojeni.

Noći su bivale sve toplije, i sve češće sam se družio sa Mesecom, sa svežim noćnim vazduhom i rojevima lepih misli. Kako sam bio desetar, smenjivali smo se na poslovima dežurnog, a to znači da si 24h skoro, budan i da odgovaraš za sve. Nije mi se to dopadalo, ionako ograničene slobode, to me je (Dalje)

Kažu da često u kojekakvim istraživanjima pomognu neke alternativne metode, ili, što bi se narodski kazalo - uz pomoć štapa i kanapa. I to je sasvim u redu, nije bitno kako se dokazuju neke teorije, proveravaju i sl. Međutim ono što se meni dešava u kombinaciji sa čika Marfijem, po meni prevazilazi sve poznate zakone termodinamike, fluida i romboida. Dva kratka pitanja:

1. Nalazite se u pustinji, imate štap dužine 1m. Nalazite se pred piramidom, osrednje veličine (između, recimo 12 i 25m) Pitanje je kako (Dalje)

Opet mi se danas skratio dan, pa mi ovih 28 sati dana brzo prođoše, i nađoh se oči u oči sa vremenom. Stojim ja, gledam ulevo na onaj sat, primiče se ponoć, stoji vreme, gleda udesno na onaj sat, i u igri živaca, napeti smo kao strune, niko da prvi krene, niko da popusti. Da li ću ispratiti još jedan dan da ne ostavim koji trag na listu dnevnika mog? Hm, poznavajući sebe kao (Dalje)

Često kad pričam sa prijateljima, koji me poznaju, pričam kako će izgledati jedna daleka jesen, kad se preselim na nebeske njive... Za taj dan kod svetog Petra pristigli već će odavno krenuti stazama svojim, a ja ću u poslednjem trenuku vikati, čekajte, kasnim, kasniiiim...

Molim vas! Preskočite priče ono o organizovanju vremena, o planiranju rasporeda... Jednostavno, to kod mene ne funkcioniše i gotovo. Ne zato što se, recimo, spremam dugo kada negde idem, jer se ne spremam, već što kao radoznali blizanac, sve želim da vidim, svuda da stignem. Zato već duže vreme kada (Dalje)

Srećom me safatao posao ovih dana pa ne stižem da dignem glavu, a i bolje je. Izmileli spsOVCI i gledam onog krmka kako je sav zadrigao i pun sebe, kao, aha, sad ćete videti. E, zemljo moja, tugo moja. Dokle ćemo da zavisimo od manjine, sam Bog zna. Valjda će imati toliko glasova dok su još živi njihovi penzioneri. U mojoj varoši opet stari-novi predsednik opštine. Odlično, mislim se, još četiri godine će najbolji đaci dobijati (Dalje)

Došlo je vreme kada smo s tugom posmatrali vojnike martovske klase kako jedan po jedan odlaze kućama. Bilo je vrlo interesantno videti ih u civilnom odelu, jer od prvog dana smo ih viđali samo u sivo-maslinastom. To nam je vraćalo slike i sećanja, da civilni život i dalje postoji i da ćemo se i mi, jednoga dana, naći sa druge strane kapije... Dolazili su novi, mladi vojnici, martovske nove klase, i izgledali su isto onako pogubljeno i preplašeno donekle, kao i mi kada smo stizali... Od nas koji smo postali desetari, svako je dobio nekolicinu vojnika da bi formirao svoje odeljenje. I tu je došlo (Dalje)

Moj dragi Gospod na putovanjima životnim stalno je bio uz mene. Vrativši se posle mesec dana odsustva iz Ljubljane, zatekli smo svoju "generaciju" već "prekaljenu", sa puno utisaka sa terena Slunj. O, kako je bilo tamo, brrr... Dok su se oni mučili sa snegom, ledom, preživljavanjem, nehigijenskim uslovima, mi smo uživali u toplom, zezali se, a i bili u većoj kasarni, opremljenijoj, sa boljim izborom hrane... Ma, milina jedna. I onda... Od nas nekolicine, dvoje je trebalo da ide kući. Prvi je išao jedan kojem je tata bio neka budža u vojsci pa je potegao veze, a ja sam (Dalje)

Dragi čitaoci na zahtev svo petoro ljudi koji su pročitali prethodni post o izveštaju sa izbora za pesmu Blogovizije 2008, ili Blogosong 2008, koji se održao juče, na Vasrks 2008, na klinici za nezbrinute umove, donosimo i drugi deo istog.

U drugom delu večeri prva je nastupila Šiljka pomalo šaljivom andaluzijskom kanconom "Mi bebarre bas trebarre", i sada, već toliko poznatim, i, priznaćemo, vrlo pevljivim refrenom (Dalje)

Na Vasks 2008 u svečanoj sali Klinike za nezbrinute umove održano je veliko takmičenje za izbor pesme blogovizije. Uz prisustvo velikog broja izveštača sa susednih blogova, iz stranih zemalja, dopisništava i dijasporene, dugoočekivani skleptakl počeo je tucanjem jajima. Među estradnim neradnicima, prvo mesto je osvojila Marina Tucaković, među učesnicima blogerima, bilo je vrlo jasno da će tu moćnu titulu odneti kraljica kuhinje (Dalje)

Inspirisala me "tužna" na ovaj post. Na jedno sećanje na neke protekle dane. Prošli dani mu nekako uvek dođu lepši... Elem, svojevremno sam radio u lokalnom radiju, sa uživanjem posao koji volim. Moj dragi prijatelj i ja imali smo emisiju koja je bila slušana, ali sada nije reč o tome. Uspevao sam da uglavnom radim normalnu muziku, tek tek ponekad upadajući u smenu kada su "narodnjaci", tako da sam sve vidove emotivno-nervno-polu-fizičkog tipa mučenja prošao. Preležao poput dečijih bolesti. Nije mi bilo teško čak, (Dalje)

Kako je nedelja dan za opuštanje, tako vam i ja iz ravnice šaljem malo sasvim običnih stvari i tonova. Tri stvari koje stižu danas su o rečima, očima i osećanjima.

Naišao sam negde na neke postove o psovkama. Ne želim ni da komentarišem, ni da pričam sada o tome. U mom delu svemira poznat je odgovor na pitanje koje će uslediti. Pravdanja bilo kog tipa za mene nemaju svrhu ni osnovu. Zamislite se i sami koliko  (Dalje)

Rasklimatano zeleno vozilo krivudalo je zagorskim putevima, vozeći nas ka Sloveniji. Sedišta mekana kao i svako drvo doprinosila su sveopštem utisku - nikakvom. Setio sam se filma iz mladosti i promenio broj - "osmorica žigosanih". Heh. 'Ajde da ne lažem. Svi smo se izvukli da ne idemo na teren na Slunj. Poznati vojni teren, zima, preživljavanje, kupanje na minus au-bre, celodnevne vežbe. A s druge strane, obuka, tople učionice... (Dalje)