Ufotvorine

Maslinasto-zelene priče VIII deo

Došlo je vreme kada smo s tugom posmatrali vojnike martovske klase kako jedan po jedan odlaze kućama. Bilo je vrlo interesantno videti ih u civilnom odelu, jer od prvog dana smo ih viđali samo u sivo-maslinastom. To nam je vraćalo slike i sećanja, da civilni život i dalje postoji i da ćemo se i mi, jednoga dana, naći sa druge strane kapije... Dolazili su novi, mladi vojnici, martovske nove klase, i izgledali su isto onako pogubljeno i preplašeno donekle, kao i mi kada smo stizali... Od nas koji smo postali desetari, svako je dobio nekolicinu vojnika da bi formirao svoje odeljenje. I tu je došlo ono čuveno "dajte nekome vlast i videćete kakav je". I ovo malo "vlasti" u to vreme, nekome je dalo pravo da bude ohol i nadmen. Ja sam se, čini mi se, dobro snalazio sa činom. Moji vojnici su bili obični, fini i prosti momci, sa raznih strana bivše države. Meni je najzad laknulo, jer na sve obuke i poligone išao sam, kao desetar, bez silne vojne opreme. Neki od mojih kolega su previše ozbiljno shvatili svoju ulogu. Za mene je to bila sve samo igra, a ono u meni što je uvek na strani pravde, uvek se znalo pobuniti.

Dnevnik je bio obaveza, tako da smo svako veče, od pola osam do osam, piljili i slušali vesti, nekako najviše gledajući modne revije, slike sa plaža i mlade voditeljke :) Ja sam koristio vreme da pišem pisma mojoj srednjoškolki, koristeći tišinu i mir, nestajući tih nekoliko dragocenih minuta u nekom našem lepom svetu. Negde s početka našeg desetarskog "staža", kolega je uzeo na zub, što se ono kaže, jednog mladog vojnika, što nije pratio dnevnik i, videh, počeo je da se iživljava, a slutio sam kraj scene. Dečko je bio iz porodice seljaka, iz mesta zvanog Sekurič, koje sam čuo u jednoj domaćoj seriji ovih dana, pa se i toga setih...

Naoko besan (kao ja besan) rekoh kolegi desetaru "daj da ga ja ispitam u učionici", a on je to jedva dočekao jer je uz sve, bio i lenj. Mladi vojnik se uplašio, mislio je ko zna šta. Ušavši u učionicu, i dalje se praveći da se mrštim, rekao sam oštro - "Sedi!". Seo je jadničak, u klupu, ja naspram njega i počeh: "Koliko imaš zemlje?". Zbunio se, jadan, ali je rekao koliko ima. Čime se bavite ti i tvoji, nastavio sam razgovor. I dalje je razgovor tekao svojim tokom, pričali smo o svemu i svačemu, i dnevnik je prošao, povečerje se bližilo... "'Ajmo na spavanje, vreme je", rekoh mu, a on sa osmehom ustade i htede da kaže nešto, no zastao je. "Znam znam", rekao sam onako... Bili smo dobri prijatelji do kraja mog roka...

Slična situacija je bila na poligonu kada je svako od nas (desetara) sa svojim odeljenjem držao predavanja o nekim radio uređajima... Upeklo sunce neko aprilsko, dan je baš bio vruć. Odeljenja su bila udaljena nekoliko desetina metara. Ispričavši im šta sam imao, upitah: "Da li vam je jasno?". Da, odgovoriše. Ma ozbiljo, pitah ja, da li vam je jasno. Da, rekoše oni opet. Objasnih još jednom. Komandovah "mirno", a oni pomisliše da ću da ih nekako maltretiram. Međutim, samo nekoliko koraka ih pomerih unazad, do hladovine! Komandovah "voljno", i rekoh, sedite. I tako mi sedosmo u hladovinu, pa zapodenusmo sličan razgovor. Pričali smo kao stari znanci. Ko je odakle, o devojkama, ko je devojku ostavio kod kuće, ko tek planira da se ženi. Behu se baš opustili pa zatražiše i da zapale poneku. Ja kao nepušač, nisam shvatao kolika je to navika, ali rekoh, može, ali da jedan čuva stražu. Tako i bi. Jedan se odvoji i gledao je u pravcu iz kojeg će kad tad naići oficir. Na kraju zapitaše i mene, "A šta je sa vašom devojkom?". Moralo se persirati svakom činu i ja sam to dopuštao, iako nisam voleo, čisto da se nauče. Ija zadivljeno počeh o mojoj srednjoškolki, i izgubih se u lepoti te mirisne hladovine sa mislima i pričom. Pa da, reče jedan od njih, i mi primećujemo da jedino vama još stiže puno pisama od vaše generacije... I nastavismo priču, sve dok nismo čuli od "stražara" reč - "IDE!"

U vojsci je tada, a i danas valjda, pravilo da se starešina UVEK pozdravi, makar se sretali deset puta u roku od pet minuta. Na jednom gađanju moj "zemljak", iz Vojvodine, pozdravio je majora (relativno visok čin u vojsci). Međutim, prilikom sledećeg sureta je samo prošao pored njega. Majoru to naravno nije smetalo, shvatao je da je to mlad vojnik, međutim kapetan karijerista, koji mi je mnogo živaca potrošio, skočio je na njega. Tu sam se negde ja umešao, izvinuo, ovo ono, koristeći to što sam tih dana bio po volji kapetanu, jer sam bio najbolji u gađanju snajperom, a to je video i neki pukovnik (visoki čin u vojsci) i pohvalio kapetana, te sam nekako pomogao mom lali.

Izdvojivši ga na stranu, upitah ga: "Čoveče, pa što bre ne pozdravljaš, znaš da moraš, i još majora?" I dan danas ću pamtiti njegov tako pitom i naivan odgovor, tako realan u nekom drugom svetu: "A šta ću ga koji očin pozdravljati, pa jesam ga jedared jutros pozdravio...."

Nastaviće se....