Ufotvorine

Izboranog lica stojim na litici. Po prvi put razumem jeku ledenog vetra. Svaku reč, čini mi se. Posmatram ostatke razrušenog sveta moje duše i znam... Znam da će sve ovo nestati uskoro. Sve će poneti lavina uspomena i sve će se preseliti u neke nedostupne ravni, neke, koje se nikad više neće pojaviti. Usuđujem se da uzmem tu slobodu da se ogrnem u vreme, da ga zaustavim i omeđim. Iako je vetar, istovremeno svuda vlada tišina. I sve je izvesno, sve je poznato, i opet sve odiše neizvesnošću. Ali misli su smirene, duh polako nestaje i stapa se sa oblacima nade koji se raspršuju lagano, (Dalje)

Samo još jedna od bezbroj priča koja pokazuje da se od svih zakona, čini mi se u svim zemljama, jedino sprovodi Marfijev zakon. A čak i bez potrebe da ga sprovodi neka institucija ili ko već...
Onomad direktorov zet donese računar da obrišem particije i da instaliram operativni sistem. Ok, reko' uradiću to doveče. Uveče sedoh pred računar i videh da na particiji D: ima svakojakih čuda, filmova, muzike, video klipana :) i raznoraznijeh drugih stvari. Šta sad da radim sa ovim, kod mene na disku ionako poodavno nema mesta da bih tu prebacio, a sada je već kasno...Hm, dobro, reče čovek da (Dalje)

S večeri, ponekad... Pogledam inventar koji je uz mene ovih dugih i iscrpljujućih komada vremena... Jedro od tankih niti paučine, neraskidivih, koje će me držati do kraja života, maleni čamac vegetiranja, slabašne konstrukcije koja nestaje s danima... Maleni fenjer sa svicima sećanja, čuvar na vratima besmisla i nestanka. Mreža, koja je jedini događaj danima, nedeljama, mesecima... Ispod malenog plovila po okeanu suza, mršava i pogurena prilika, senka života, čovekom što se ipak (Dalje)

Dragi moji pospani blogeri, želeo bih da IPAK odslušate ovu priču koja je prošla mimo vas. Potrebno vam je samo malo truda. O okolnostima kako je nastala, sa kim itd. neću pisati ponovo, nekoga ako baš interesuje, pronaći će je među starijim postovima. Priča je iz dva dela, linkovi su ispod. Za danas toliko, uživajte. Ja sam trenutno verovatno negde među visibakama, pluća punih predivno svežeg i čistog vazduha...

Prvi deo priče

Drugi deo priče

Izvinjavam se za pogrešno date linkove u prvom potezu, što je možda najedilo par dragih ljudi. 

Ne zamer'te... 

Ponekad još, sretnem sebe. Onog starog mene, veselog, nasmejanog, prepunog života, snova, nadanja. Samo u snovima, u retkim trenucima kada posustalo telo zataži malo sna. Retkog i skoro nikakvog. Ali ipak, ponekad se desi, pa, kažem, sretnem sebe starog. U prvi mah se ozarim, ali već sledeći i svi ostali, donesu već tako prepoznatljivu stvarnost, stvarnost koja je označila moju budućnost, stvarnost koja se naziva - bol. Može li neko voleti, iako je mrtav? Može. Svuda u meni tragovi tvojih stopala, razrušeni predeli (Dalje)

Od početka ove epizode nikako nisam uspevao da shvatim Zemljane. Valjda zato što je moj zavičaj veoma, veoma daleko. I što je tako drugačiji. Negde na nekih pedesetak milijardi svetlosnih godina odavde, gde počinju spiralne galaksije, tako lepe... Gledam ovih dana malo okolinu i nije mi najjasnije. Opljačkaćemo SVOJU radnju, pa će neko tamo da se pokaje i da uradi nešto što znamo da neće. "Privatno vlasništvo - privatan posed". Odakle si doneo to? (Dalje)