Ufotvorine

Uftorak

Treperavi prah proleća vazduhom se sladunjavo provlači. Dan se još jedan kraju bliži, odvija se siva cesta pred mojim očima i nestaju lagano isprekidane bele crte iza mene...Razbacana svetla po ravnici kunjaju pospano i neko je čudno stanje večeras. A opet... Sve je već tako poznato i viđeno. Previše tužnih lica sam video danas, grupice ljudi tuguju svoje tuge, i danas lutah svetom usamljen među tužnima. Dotaknem nekog na trenutak, s rukava mi spadne zvezdani prah, ali u meni niko ne spoznaje dečaka, ogrnut velom prolaznosti i svakodnevice. I ja sa tugom konstatujem da moje korake ne čuju od krika koji im srcem vlada, od boli, od zaleđenih osmeha. Ali ja bih opet birao svoj put, kakav je da je. Krećem lagano ka svetioniku, ka razlogu života mog...

U mojoj varoši ista su lica, menjaju se samo glumci i naoko se sve menja. Naoko, samo... Kao da gledam već odgledanu predstavu, ljutim se na sebe samog što već znam skoro sve, i šta će ko reći i kako će se ponašati i kojim će se danima kititi...Ne prepoznajem više ljude koji su do juče znali i da se nasmeše. Ma, problemi. Njih je uvek bilo i biće ih. Da li mi se to učinilo, ili su svi koje sam danas sreo imali četke sa sivom bojom koja je kapala svuda oko njih? Čekaj, jesen je još daleko...Jesen mnogih duša, izgleda, večita je... Uzalud tražih nekoga da ga ugledam sa druge strane klackalice. Ili me čudno gledaju ili me izbegavaju. Verujte, teško je biti i zaljubljen. Ali, ne u onom uobičajenom smislu, tuge i patnje, već radosti...

Skoro da zaboli nekada nečije čuđenje i zaprepašćenja kako se može voleti JEDNA TE ISTA žena toliko godina. Pa valjda u tom i jeste stvar, što nikada nije ista. I s druge strane, uvek je ista, najdraža i najvoljenija. Kako čovek "u tim godinama" može da se ponaša kao zaljubljeni pubertetlija? Čekaj, piše li negde kako ljubav ide s godinama? Zar nije ljubav nešto što JESTE, što jednostavno POSTOJI. Hm. Nisam bežao sa časova, ali nekad ništa ne razumem. Čuj, nekad. Ma, sve češće. I opet se setim moje drage bake: čedo moje, čovek se uči dok je živ! I kad ja onako, dečije kao zamišljeno i sa odobravanjem protumačim KRAJ te viševekovne mudrosti, ona bi rekla: i opet glupAV umre.

I stvarno, kad pogledam, nekako s vremenom, sve manje ljudi oko mene, a govore da se stanovništvo ove tužne planete uvećava. Ko tu koga laže? I tako, opet s nesređenim mislima, neočešljanim, pokušah da nadjem neki smisao uz drum, dok me nije dočekao anđeoski glas male garave. Ha... treba li IKAKAV razlog da je volim toliko? Ulazim u predivan svet boja, mirisa, radosti, i, onoga što najviše volim i cenim - VEČNOSTI. A samo tebi, dragi dnevniče, priznajem da joj OPET neću pričati koliko mi je bilo TEŠKO i PRAZNO bez nje. Celi bogovetni dan. Februarski. Nikakav. Dobro, ne ceo dan, samo njegov deo.