Ufotvorine

Tuga se umiri...ponekad...

S večeri, ponekad... Pogledam inventar koji je uz mene ovih dugih i iscrpljujućih komada vremena... Jedro od tankih niti paučine, neraskidivih, koje će me držati do kraja života, maleni čamac vegetiranja, slabašne konstrukcije koja nestaje s danima... Maleni fenjer sa svicima sećanja, čuvar na vratima besmisla i nestanka. Mreža, koja je jedini događaj danima, nedeljama, mesecima... Ispod malenog plovila po okeanu suza, mršava i pogurena prilika, senka života, čovekom što se ipak zove... Isplakala je svoj okean suza, ali on svakoga dana raste. Da neko može da zaviri, sem dragog Gospoda, video bi priliku u sumrak, kako sedi zagledana u pučine tmurne, i... u zvezde... U svoj zavičaj, u vrata u svetlosti, daleka, predaleka... Smenjuju se bure i oluje, šibaju vetrovi poraza, tuge redovno lome već toliko puta krpljeno jedro... Svuda, u svakom kvantu postojanja takozvane svakidašnjice, oseća se još uvek i ipak, NJENO prisustvo. Seća se samo dana kada je dospeo ovde, kada je živeo na jezercetu suza, kada je kopno još nitima nade bilo privezano za njega, sećao se kidanja tih niti, te BOLI koju nikako ne može da zaboravi, koja ga je razarala i razara ga svakoga dana.

"Eratostenovo sito je način za određivanje prostih brojeva"..."Remarkovo ime je Erih Marija"..."Rastojanje od jedne astronomske jedinice...", ponavljao je i ponavlja rečenice bez smisla, pokušavajući da zadrži zdrav razum, pokušavajući da skrene tok misli od ušća neminovnosti.

A dani i noći ne postoje, već samo večita borba protiv samog sebe, užasno nepravedna borba protiv nemerljivo nadmoćnijeg neprijatelja - tuge. Ledene, studene tuge. Posao, kuća, putovanje, potraje samo tren. Tuga likuje u njemu u susretima sa ljudima, u najobičnijim dnevnim situacijama, u osmesima veštačkim, u koracima, u pogledima. Eh, ti pogledi... Ka zaljubljenim, ka nasmejanim ljudima, ka ... deci... i već u trenutku ledeni jezici paraju maleni čamac na moru suza, bori se sa besmislom, rane se nove otvaraju, oblaci spiraju suze niz izbrazdano i izborano lice. Lice prerano, odveć prerano ostarilo, snaga ga napušta...a svetlo je daleko, predaleko.

Nepojmljivim vezama, ONA je još tu, još je vezana za njega, i ne postoje načini da se oslobodi tuge. Ne postoje druge oči, ne postoje drugi dodiri, sve je u boje besmisla obojeno. Već je postalo i svejedno što hladnoća i studen kidaju komadiće duše, i one najsitnije preostale. Krici neopisive boli paraju usamljenu pučinu i niko...ama baš niko ih ne čuje. A moraju se rađati, oslobađajući. Samo je s prezirom odbacila ljubav večnu, oholo se okrenuvši, bez ijedne reči, bez objašnjenja, sasvim dovoljnog da izbriše ove slike, tuge, čitav ovaj paralelni i nepotrebni svet...

A onda nekad, doduše retko.. Pučina se smiri, sve se utiša i tek se kao udaljeni zvuk gromova, čuju otkucaji srca, koji ritmično njeno ime spominju. Pojavi se nebo, postroje se zvezde, mesec stidljivo tek proviri i sve postane svetlije. U tim retkim, života održivim trenucima, baca svoju mrežu u beskrajni okean suza, ne bi li uhvatio mrvice svetlih sećanja. Unapred zna da neće ništa uhvatiti u mrežu, ali ponekad... Ponekad se ipak desi, da napaćena duša upije u sebe neki događaj, neku sličicu iz prošlosti, koja bljesne nad horizontom, uhvaćena mrežom, ojačavši niti nade. Pojave se Vlašići, baš onako kao jednoga maja, kada su virili u mirisnu baštu gde se njih dvoje ljubilo, gde je ona rekla da će jedriti s njim do večnosti... U dobru i zlu... Snohvatica poneka zaluta, donevši ono tako drago i još uvek živo prisutno sećanje na DODIR ruke u letnja jutra, prste njene po kosi...

Odnekud se začuje slavuj, sasvim neobično i neočekivano, zamiriši Maj... Prospe se miris đurđevka svuda po pučini, poneka rana zaceli, iako zna da će se uskoro ponovo otvoriti i boleti još jače, neka. Neka... Neka potraje ovaj trenutak sekundu večnosti, potreban je. Jer već u sledećem, moguće je da se nebo tmurno opet sruči i da se nastavi ponovna borba. Ponekad u te večeri, kada se površina vode smiri, pogleda svoje lice starca, sa kojeg se i dalje kotrljaju suze, i bude ljut i na samog sebe. Što žali za NJOM, što je toliko tuge i prave boli u svetu, što je toliko ZAISTA nesrećnih, bolesnih, nepokretnih... Ali sa tugom srca svog ne može se izboriti, ne može ništa uraditi, ne postoje brane koje može izgraditi, nema od čega, sve je odnela. Pokušava svaki dan, ali bezuspešno... I tako u čarobni krug, nedosanjanosti, nade, čežnji... A svaka zvezda, te mirne večeri, svoju priču ima, svaka ga podseti podlo na delić duše koji je ONA odnela. I tako u nedogled, sakuplja komadiće duše, gubi ih, bori se sa vetrovima i olujama, okean puni i ponekad... samo ponekad, kada se more u sumrak umiri, zabaci svoje mreže i ... čeka... Ima svo vreme ovoga sveta... A svetlost... Svetlost je još daleko... Predaleko...

Mom dragom prijatelju, Simi