Dva Balona
Asfalt se topio pod naletom žege pretposlednjeg julskog vikenda. Duž širokog šora prošaranog senkama grana debelih topola uz drum, četiri osobe koračale su prema centru sela... Baka, mama, moj brat i ja, pomalo bucmasti dvogodišnjak. Dan je odisao sparinom i nekom svečanošću, takvom da smo brat i ja za divno čudo, ćutali i samo povremeno je naše razmišljanje bilo prekidano javljanjem komšijama, koje su po starom dobrom i meni tako dragom, ali zaboravljenom običaju, nedeljom posle ručka sedeli "predkućom" (jedna reč). Seoska slava. Partizanska, takozvana. Širom otvorene oči prema sklepanim tezgama na kojima se prodavalo sve i svašta, ponajviše igračke. Ovo je jedna velika sličica koju ću pokazati drugom prilikom...
Uglavnom, kupio sam DVA BALONA. Naduvana, plavičasti i crvenkasti. Sreći i radosti nije bilo kraja. Divni dragi bezazleni svet kada su sitnice donosile radost i bile dovoljne da ne mislimo
ni o čemu više. U povratku, otprilike negde kod one široke krivine kojom počinje ulica mog
detinjstva, baloni su ... odleteli... ka nebu... Tada sam, čini mi se, počeo da se SEĆAM.
Negde u paperjastom svetu večnosti i snova, bila si Ti, ljubavi moja. Par godina merljivih stopama te iste večnosti, malenim. U naslutu si čuvala mene, život moj, kao što sam i ja čuvao Tebe, decenijama unazad, s početka nekog od proteklih vekova naših. Između oblaka smrtnicima nedostižnim čuvala si sećanje na našu ljubav i čekala da se putevi opet ukrste, da odložiš krila anđela svoja, i da se kroz vrata u zlatu zaputiš put Zemlje. Toga "dana", da koristimo smešnu definiciju ograničenog zemaljskog uma i prostora, zagledana u dubine duše, dok si odmarala u plavim predelima snova, u svetu nežnosti i neizbežnosti, pored Tebe su prošla...dva balona...Tada sam, čini mi se, počeo da se SEĆAM.
Paperje ljubavnih oblačaka belih sakupila si za put, za svo ono vreme koje ćemo opet provesti zajedno, dotakla si ivicu mesečine koju smo ostavili poljubivši se poslednji put u jednoj cvetnoj bašti, kada sam ti rekao srcem prepunim ljubavi: ne žuri zamnom, bako... Prah nežnosti je počeo da se kruni ne bi li Ti pokazao stari put i spazila si jednu mrvicu na planeti...nekako s proleća... U najlepšem gradu na svetu, započeli smo još jednu zajedničku epizodu.
A onda je jedne slične prilike, u našoj varoši, moja mama kupila svom unuku balon Gokua, iz istoimene crtane serije, koji je izdržao samo do kuće, kada je naša mrvica zaspala na mom ramenu i pustila kanap zajedno sa balonom...
U neke nedosanjane visine...
02/20,2008, at 14:22
Visit domacica
čini mi, i baloni imaju dušu, pa se traže... u nedosanjanim visinama.
Prijatno!
02/20,2008, at 15:07
Visit vladica
Zanima me da li dok se vraćaš u prošlost , osečaš mirise tih prošlih vremena ?
02/20,2008, at 15:15
Visit Baladašević
Ne osećam ih, stalno su uz mene. Čuvaju me i prate... Ma ne vredi, moram početi da pišem o politici..
02/20,2008, at 15:32
Visit vladica
ne verujem da bi se u pisanju o politici , snašao ovako , kao u ovom tvom jedinstvenom pisanju.
02/20,2008, at 16:46
Visit sanjarenja56
Raznežio si me, Baladašević. Lepa ljubavna balada. Mnogo si nežna duša, što kod muškaraca nije čest slučaj. Lepo je što još ima takvih...
02/20,2008, at 17:00
Visit hyperblogger
"Asfalt se topio pod naletom žege pretposlednjeg julskog vikenda. Duž širokog šora prošaranog senkama grana debelih topola uz drum, četiri osobe koračale su prema centru sela..." ... tako savršeno oslikano da sam praktično osetila šarenu lepezu u ruci, i prilike u daljini kako koračaju... predivno... ja sam kao mala toliko volela balone, al nekako mi je uvek bilo tužno kada se balon izgubi u velikom plavetnilu...
02/20,2008, at 18:49
Visit Baladašević
Sanjarenja56, možda je lepo što nas još ima, ali nismo više na ceni. A i ubiše emocije. Srećom, tu je moj anđeo čuvar. Hiperaktivnablogerko :) po ko zna koji put mi ljudi kažu to kad pročitaju nešto od mojih škrabotina. Drago mi je, zaista, kada uspem da nekome rečima naslikam sliku. Trudiću se da ovde puno "slikam", da nas sve malo sačuvam od sive svakodnevice...
02/20,2008, at 18:52
Visit hyperblogger
pa, ja ne mogu da prećutim oduševljenje... xixixix... hyper-aktivni član - to je titula koja je osmišljena na forumu jednom, i to zbog mene.. .hihihi.
02/20,2008, at 19:50
Visit Baladašević
Zahvaljujem, hiperitd. Samo ja ne mogu kao ti tako svaki put da sam sve lepši (čitam ja i tvoj blog :) ). Ma neka je nama nas, na ovom mestu, dosta mi je više sivila svuda...
02/20,2008, at 21:31
Visit stepskivuk
Ili si skolovan knjizevnik,koji se ovde sali sa nama,pa pise inkognito,ili je zlocin sto TI nisi poznat i plodan pisac,a ne oni samozvani "umetnici,kojim je jedina umetnost sto pisu nerazumljivo,tesko i "uceno".
Reci...
02/20,2008, at 22:37
Visit Baladašević
Uh, šta da ti kažem. Išao sam u neke obične škole kao i svi, književnik nešto i nisam, samo eto izgleda da ove stranice mog dnevnika dotiču još neke bistrooke. Što mi je drago. Al' moje rime su više dečije. Bilo kako bilo, važno je da se družimo i da nam je lepo, pa i da naučimo dosta toga...
02/21,2008, at 12:51
Visit tuzna
...te nedosanjane visine....auh....hvala!!ljub :*
02/21,2008, at 16:40
Visit sanjarenja56
Dobro je što imaš anđela čuvara, a nije tačno d anisu na ceni takvi kao ti. Cene vas one koje vrede.
Stepskivuk je u pravu, češće pišeš kao PRAVI pisac, ali si i ti u pravu da je važno ovo blogosfersko druženje. Dižem čašu za to!
02/21,2008, at 20:18
Visit baladasevic
Tužna, ja ZNAM da i ti nosiš nečije poslate tragove, prema tome, ne brini... Sanjarenja, ako TI tako kažeš, ja mogu samo da se složim. Kako god, hvala na komplimentu.