Ufotvorine

Čovek se uči dok je živ

Mnogo stvari na svetu postoji koje mogu da pojedu čoveka. Trenutno mislim o stvarima koje nisu živa bića. Koliko sam samo video ljudi koje je pojela jedna najobičnija - FOTELJA! Čovek koliko toliko normalan, naoko gledaš sve je u redu, kad ono ... hop! Pojede ga fotelja i od njega više ni traga ni glasa. Viđao sam onda, da recimo, čoveka pojedu dva slova. Dva najobičnija slova. Dva ili možda tri. Jednostavno, princip je isti - hop! - i gotovo. Nema čoveka. Uz to, dešavaju se i česti slučajevi teške amnezije.

Ljudi počinju da zaboravljaju, da vas se ne sećaju... Ili, čak, ako ćemo gledati, i sa medEcinske strane gledano - ljudi dobijaju u visini. Mada, koliko moje laičko poznavanje medEcine kaže da rastemo negde do 25-e, osim ušiju i nosa, koji rastu stalno, dok smo živi. Ovde se javlja slučaj da ljudima valjda, pod dejstvom, na primer ta dva tri slova, počnu da rastu KOSTI! Neverovatno! Eto, koliko godina imam, a još učim neke stvari... Porastu im kosti i oni vas, hteli ne hteli, gledaju sa visine, normalno.

Dotle sasvim normalni, sad potpomognuti nekim hormonalno-nepbjašnjivo-polumedEcinskim slučajem, rastu! Ove tegobe su praćenje i drugim poremećajima, kao što je poremećaj vida, i to katastrofalan, kojem do dana današnjeg nema leka. Vaša slika i figura, pa čak i moja okrugla laloška, u njihovim očima se smanjuje, toliko, da dovodi čal i do neprepoznavanja (vidi tekst gore - op. trt.gevezn.). Nažalost, kao što recimo, ne postoji kategorizacija pasa rase PULIN, koji su najpametniji psi na svetu, tako ne postoji ni zvanična, niti bilo kakava druga metoda koja će objasniti kako se smanjuje koeficijent inteligencije srazmerno rastu kostiju. Svet je ovaj pun čudesa moj Pinokio... Ovaj, Horacio...

Za neke stvari mogu i da shvatim da pojedu čoveka. Automobil, recimo. Jes' brate velik, ogroman. I čovek u njemu postaje mimikrijski pripadnih endemične vrste - homo mnogokubikusa. Naravno, zarobljen u mnogo konjskih snaga, obavezno jednom više od nekog okruglog broja. Na primer 301 konjska snaga. Ili 601. Znači 600 fabričkih i jedna koja ga vozi. Pa da, što bi rekao naš blog drug Jova Srkokafić.

I tako ja idem, gledam, čudim se. A sve po onoj - "ne može slonče u lonče". Kad, izgleda da može. Ajde što pojede čoveka... Nego pojede i njegovu sposobnost izražavanja. Ima jedan kolega moj, zna o kompIjuterima mlogo. Baš mlogo. Dobro ne kao ja (duv, duv), ali kada on nekog sretne, ili kada taj neko "zavisi" od njega, u smislu pomoći, održavanja, popravke tih kompIjutera, sačuvaj me Bože. Ponaša se kao jedan moj poznanik sa Bejlora 3, koi treba da objasni Aboridžinu kritične brzine tahiona... Užas!

A koliko u srednjoj školi, bio sasvim normalan, sve ga čovek mog'o razumeti!
Zato, drage moje kolezinice, i koleze blogozavisnici, ne dajte se! Jači ste vi od slova, fotelja, auta, i onih odvratnih papirnato-kovanih stvari. JA vas dobro poznajem. I zato i pobegnem u smiraj dana ovde.
Pa vas lepo pozovem u svoje dvorište, kao večeras, recimo, da se požalim da se bojim da će me pojesti posao....

Opet ću morati da kukam anđelu svom da me spašava. Eh....