Ufotvorine

Da se razumemo. Ja sam svestan svojih emocija. Najčešće mi smetaju u životu, iako ja guram racio savki put kad mogu, ali neJde. Prvo se slika sveta stvori emocijama pa tek onda razmišljam, e, šta je bilo. Ne vredi, ne može drugačije. Sto puta sam kaz'o sebi, nemoj Puniša tako, ali ne vredi. Hoću ja, kao na zubarskoj stolici, racio kaže, ma daj, toliki milioni ljudi u ovom istom momentu rade isto to, niko nije umro, popodne ćeš već biti sa svojima... A onda se javi podsvest. Dobro, ovo nema veze sa emocijama, ali hoću reći da  (Dalje)

Moja draga prijateljica Natalija sa mora, rekla mi je kako vole jesen, a ne vole proleće. Moram da je razumem. Kad postoji u matematici funkcija iks na minus jedan, ili inverzno iks, valjda postoji i u ljudima i među ljudima. Unapred upozoravam da je ovo tugaljivi post, pa odustanite odmah OVDE. Ona se pravda plodovima poput krušaka, grožđa, oraha... Ima i toga, nije da nema. No, trenutno (o, čuda!) nisam zainteresovan da razmišljam stomakom.

Naime, vraćam se u  (Dalje)

Opet se sećam jedne sasvim obične stvari, kako ni to ne mogu da "odradim" kao sav normalan svet. Ali, to je jednostavno tako, a ja sam sada već mator, najstariji bloger, tako da mi se nešto i neće da menjam, je l'te...
Pa, da krenemo redom.

PROLEĆE

Za mene počinje prvog Marta. Šta god da bilo, uvek nekako možemo da do'akamo baba Marti, pa čak i, kako je sve savremeno, nekoj novoj, povampirenoj baba Ejpril (April). Podsvesno, moje drugo ja kaže, hej, Mart je, zima je prošla. I tako i biva. Možda još koji dan, ali vedrih dana je sve više i život se polagano budi. Nema više, doduše, onih velikih i pravih zima, kada je, kako mi je pričao rahmetli babo, voda tekla po ulicama, ali ispod još uvek prisutnog leda... Ni zima kao što je poslednja velika zima, 1984-e. Kada su sela bila zavejana u ravnici... Sve se to promenilo...

Pa ondak onaj drugi deo proleća u majskim ranim jutrima... Kada zamirišu mlade trave, a ja se PONOVO RAĐAM! I kada zamiriši svežina, i sve probehara, što cvetićima raznih boja, što nekom milinom neopisivom. Poj slavuja pred praskozorje u meni rađa i sećanje na zavičaj, koji mi tako nedostaje... Proleće... Kako starim, preuzelo je primat od mog, do tada najomiljenijeg doba koje se zove

LETO

Počinje prvog dana letnjeg raspusta. Kako nekad, tako sad. Jedina asocijacija, pa čak i u ovim danima kada sam celo leto rmbačio kao magarac, slon i vo zajedno, je odmor, lenstvovanje, duge tople noći i zvezde... Eto, obrni okreni, opet ja o zavičaju... No, ni leta nisu kao nekada. Koliko sam samo puta trčao po baricama posle kiše, kupao se u brzim letnjim pljuskovima, trčao po prašini, provodio CELI dan na SUNCU, bez ikakvih krema i slično, najčešće namazan kojekakvim flekama od raznoraznog voća... Ove kiše današnje... Kao ekseri da padaju...

Vreme igre, igre i samo igre. Uglavnom, velikog opuštanja tela i duše. I one tihe čežnje za voljenom, kako li izgleda, kada će doći, kakav će mi život biti. Uh, srećom nisam dugo čekao... Ponekad prelepo more, sa mrvicama večernje tuge. Opet zbog jedine. I istih pitanja, gde li je do sada....

Seoska proslava, beše krajem Jula. Nekako posle nje, sve je već bilo u nekoj najavi. Ali, halapljivo smo gutali preostale dane tog dela detinjstva...
I onda, kao i na kraju mog života, doći će

JESEN

Počinje 1. Septembra u 00:00. Traje do prvog snega. Ako je godina bez snega traje do Nove godine. I to je sve što bih trebao da kažem o jeseni. 
Al' ajd'...
Sivi, bezlični, kišoviti dani, tmurno nebo, tišina i kao da je sve oko nas umrlo. Znam, kad jednog dana krenem na daleki put, biće Novembar i biće ona dosadna, sitna kišica...
Svake jeseni ponovo umirem. A snegovi su daleko...
Dosta je o njoj.

ZIMA

Najlepša u vreme zimskih raspusta, prelepih, iz sećanja. Kao vozaču, svojevremeno, smetalo mi je samo kada su putevi neprohodni. A večeri vikenda dok armije pahulja zatrpavaju selo, a nečija ruka je u mojoj... Eee, to se ne može opisati rečima. Ili ono tako prepoznatljivo pucketanje drva u šporetu...
Sneg... Lepota škripe njegove i moja ...lakonoga...
Zima se najčešće završava meni najdražim praznikom "državnim"... Novom godinom!
Ne mogu opisati koliko se lepo osećam kada je taj praznik. Što duže traje, to bolje. Totalna lenjost, mislim da bi mi i najveća lenština pozavidela!
Tužna spomenu zimu i meni se vratiše te neke lepe sličice....



I tako jedan za drugim kalendarom, slažu se i odnose ljude, događaje, mesta... 

I samo ljubav ostaje....

Ostavivši komentar kod moje drage blogokolezinice sonatice, pozdravljam dobrodošle u dvorište moje, stihovima jedne lepe pesme jednog starog i dragog pevača Seida Memića Vajte. Moj školski ga je svojevremeno mlogo voleo, a ja sam slušao mog druga Đoleta i divanili smo ko je bolji pevač i slično. Sada sam srećan što moj Đole još peva! No nema veze..

 Pesma, jedan njen deo, glasio je:

ne zaboravi me,

ne zaboravi me... nikada!!!

Ne zaboravi me...

Hajde podseti me...

Ko smo nekad bili... ti...i ja..."

NIKAKO ne dozvolite da površno volite one koji su vam dragi, to jest, ne dozvolite sebi da MISLITE da volite. Ne sledite GLUPE stereotipe medijski servirane od strane Holivbluda... Mi smo SLOVENI, narod sa DUŠOM. Uvek se pitam kada vidim "mrtve", kako ih Đole zove, kako su se odrekli svega i svih svojih dečačkih snova...

Živite srećno, živite za sebe, volite svoje drago biće više od svoga ega.

Okraćalo vreme ovoga dana, pa ja samo reč tu, ili dve...

Laku noć kasnim posetiocima a dobro jutro vrednicama želim mojim omiljenim stihovima grupe Crvena jabuka...

"Još pamtim legende starih plemena...

što za ljubav glavu gube... i umiru... kada ljube..."

Pozdravlja vas sve vaš Puniša,

lokalni dobošar 

Dragim prolaznicima kroz moje dvorište, želim srećnu godišnjicu i još mnogo mnogo lepih... intresantno, i meni su rekli da se nas dvoje ne slažemo, a mi se do sada, pored svih tegoba i muka koje nas snalaziše, i, koje nas još snalaze, NIKAD nismo posvađali.

Biljano, srećan ti rođendan i sve moguće najlepše želje sa salaša šaljem! Neka ti se putevi okite dobrotom i lepim događajima, onakvim kakvi tebi odgovaraju... Šifela!

  (Dalje)

Na početku novog milenijuma početak vaših staza se našao. Približavaju se dani gromova, ratovi besne, vremena se menjaju, a ljudske duše su sve osim ljudskih. Hiljade pogrešnih puteva, trnje na sve strane, ispiranje mozga vreba iz svih sfera života. Koraci vaši lagani i bosonogi, u vreme kada nosite svoje breme i pitate se zašto je tako neobična njegova težina? Shvatićete uskoro, ako već niste, da je vaše breme - breme posebnosti, i nosite ga hrabro, jer u najmanju ruku ja sam sa vama, iako se ne javim, ako me kadgod i ne vidite, od silnog posla mog, od molitvi mojih i za vas.

Izabrale ste teži put, drage moje. Ali jedini pravi. I moje srce brižno, bdi nad vama, i posmatra trnovite staze kojima idete i koje morate proći... Ne odustajte i ne posustajte, jer samo retki nađu retke... Gledam vas kako se tako umiljato saplićete, kako se čudite svojim neveštim koracima, ali ja ZNAM da to tako mora i da dok vas srce vodi, imate moju zaštitu i zaštitu one svetlosti koja je u vašim srcima. Prepoznaćete svoju polovinu, samo ako pristane da sa vama krene tim trnovitim stazama, jer, po savršenoj nebeskoj pravdi, samo trnovite staze vode ka spoznaji, ka radosti, ka večnosti...

I kada minu dani, i kad bore počnu da osvajaju moje lice, i tada ću vas čuvati, brižno kao i sada, i sve dok i vi danas-sutra ne budete govorili iskricama vašim, da ne posustaju na putu, kojim ste i vi išle. Nadam se da će i oni nositi breme posebnosti, obogaćeno vašom nežnošću i dobrotom. Stoga ovih dana bacite stare knjige i stresite prašinu sa skitaljki svojih. Vreme je za pokret! Usvako doba, u svakom vremenu, srce će vas pronaći i čuvati i znajte da me je već odavno obasjala svetlost vaše budućnosti. Ona je lepa, kao i vas dve. I ja vas puno volim....

U ovoj maloj šarenoj oazi, donosimo deliće svojih svetova, kanemo poneki dan, ili neku sličicu dana usput zaturimo među šarene brazde ove čudne blogosfere. Nema me (na sveopštu radost) ovih dana, ali osoba kojoj posvećujem par redaka večeras, srcem je uvek u tu, a i u mnogim je našim srcima. U mom jeste, sigurno. Iako je ne poznajem, iako sam ljubomoran što ima tako dragu blog-sestru, na primer... Imam utisak, ma, skoro sam siguran da (Dalje)

Dok dlanom o dlan, eto ti njega (mene) opet pred ekranom voljenog ljubimca (pi si ja). Gotovo je, pobrkao sam sve. I dane, i vreme, i godišnje doba. Danas me je ON, oholo i hladno - nokautirao. I sad sam sav ovako grogi, sve se tešim da ću uspeti da stanem na noge, ali najverovatnije ću da se stropoštam na svetsko čudo zvano krevet. Ja znam da ljudi rade, ali da rade 27 sati dnevno, pa ne znam. Srećom, nisam nigde ni išao na more. A verovatno neću- Čak nemam vremena da odem do komšiluka da mi kogod kaže "More tiii....". Avaj!

Dajem kraljevstvo za malo odmora. Ili barem za objašnjenje te strane reči - odmor. Pre neko jutro kada sam kretao na spavanje, sretnem ni manje ni više nego - sebe samog! Krenuo čovek da ustaje, da ide na pos'o. A historija ide pored mene, svašta se dešava, lak sam čuo da ima i neka olimpijada, kažu hara neka Obala slonovače...

Slikao sam se. Friška slika, da ostavim deci, da se ne zapitaju jednog dana... Sve zamišljam situvaciju:

(Kućna vrata, kucam, otvara mala garava)

Mala garava: Dobar dan koga tražite?

Ja: Aman, ja sam, Rastivoje!

Mala garava: Aaa, i vi se zovete kao i moj muž....

Da li vredi? Nemam pojma. Mi kao narod smo poznati po "veliki transport" velikim projektima sa sigurnim gubicima. Jeste da radim, što reče Zenit u "Nadrealistima", ali zato svakog prvog 100 Dinara drug moj, 100 dinara u džep, eeeeee...

Postade mi ovaj dnevnik jadikovka moja pretponoćna, kukumavka pred san. Nemam pojma šta se dešava, ko se poženio, poudao, kao da sam očo u vojsku Bož'  me prosti... Ali, što reče lokalni dobošar.... I to će proći... Srećom leto još traje pa se ja pravim lud, kao da je otprilike negde Jun mesec. Ionako vreme u ravnici jako sporo ide. Mislim da je kalendar na zidu još u 2004-oj. Ma sporo ide, kažem ja.

I tako ja, celi dan mislim, e, zapisaću ovo u gnevnik, da mi ne pobegne, a ono ... ništa. A i šta kasti kad je dan obeležen samo poslom, poslom i poslom..  Ujutro idem u opštinu. Sve mi nešto milo, kao da idem Bog-zna-di. Samo neka je promena! Čak sam spreman i za šalterske radnice, ali avaj. Moja varoš se razlikuje...

Dolazeći kući, video sam vredne radnike iz komunalnog preduzeča kako - zalivaju cveće! Moja varoš je una cveća na javnim površinama a pomenuto zalivano se nalazilo na električnim stuboima usput. E, lepog li posla. Pa se sve razmišljam, ako ikada budem dobio godišnji odmor (ako ukapiram baš skroz šta je to) mogao bih malo da volontiram kod njih. Milina. Šano dušo.

E, sad će ponoć, moram da idem da poljubim nekog. Znam da nećete zameriti...

Ista meta isto odstojanje. Sve je isto, još jedan završen dan, još jedan premor sa mnom u društvu. i čini i se kao da sam na istom mestu, u lavirintu života. I ono čuveno, kao konstatacija - pa ovuda sam već prošao! Još jedan nikakav dan, uglavnom vrlo radni, a bilo je sat-dva u njemu, vrlo lepih, odmora vredno... Ali džaba... Da mi nije "Enigme", da mi malo razgali dušu, podseti na zavičaj i tako što, baš bi propao dan. Naravno, ko ga je "spasio"... i to po ko zna koji put... Mala garava... Eh... I opet ću baciti sećanje niz drum, jer mi nije vredno. A da je (Dalje)

Plaši me što sve više počinjem da ličim na Jovu. On barem srkne malo kafe, a ja onako "na suvo", promrdam glavu, pa ostavim tragove na listovima dnevnka mog. Ovaj, kao i mnogo prethodnih dana, nisu zaslužili da mrdnem glavu zbog njih. Jedan od onih dana, koji, sve i da se nije desio, niko živ ne bi primetio. Ja pogotovo....

* * *  

Na nebu počele olimpijske igre vremenskih nepogoda . Malo vodi sunce, malo oblaci, malo kiša. Dok svetli na trenutke mesec, poput blica, shvatam da će odlučiti foto finiš.

* * *  

Danas je deveta godina kako je nastradao moj prijatelj Radovan. Pisaću jedared o njemu. Ljudina. Čovek i po. Zadrti Sremac, a duša kao pamuk. Pregurao rat u gradu, 1999-e. Čuda radio sa lokatorima, otkrivanjem, avaksima... I onda nastradao, vozeći svoja kola, žureći... Večito žureći... Znam da će videti ovo sa nebesa, neka zna da živi u mo srcetu, zanavek...

* * *

Strah se neki uvukao u mene. Kao i svake godine. Uskoro će kupovina stvari z aškolu, krda roditelja će da spiskaju brda para. Da nije tuge što nadolazi jesen, možda bih i preživeo nekako... Ovako... Samo sećanja na sive kišne dane, pomalo smiruje ovaj jed zbog vrućinštine...

* * *

Opet sam čuo negde na televiziji da iza uspešnog čoveka stoji žena. Ako je čovek uspešan, žena može da stoji jedino PORED njega. Tako je u mom delu svemira.

* * * 

Ne valja se mnogo toga ni pitati. Ja sam se, recimo, vazda pitao zašto penzosaurusi spavaju toliko dugo. A onda me život naučio. I napravio sam "fore" za pet-deset godina unapred. Sad mogu da spavam gde hoćeš, kako hoćeš, jedino ne s kim hoćeš. Zna se ko je zadužen za taj deo "obaveza" :)

* * *

Dragi moji blogobojažljivi ljudi, neka vas sreća prati, ovih dana želim vam posebno sreće, jer je na "delu" kolektivan problem, i loša situacija. Srećom, neće dugo potrajati. Tako, da ako se zapitate šta vam je ili vam nisu sve ovce na broju... menjajte stado!

* * * 

Otkrio sam i novu metodu uspavljivanja, zove se vizuelno-komirajuća. Čim pogledam jastuk, premoren ovih dana od posla, gotovo... U sekundi zaspim, kao da padnem u nesvest. Evo čak i sada kad pogledam iza sebe ovaj jas