Pred proleće...

Published on 23:24, 03/15,2008



Tamo iza nedelje, jutros mi vele
dolazi još jedno čekano proleće
misli mi ispraćaju pahulje bele
dok vojska suza nezaustavna kreće

Borim se, suzdržavam, kažem da neću
osmeh brdo tuge pokušava da goni
iz sećanja vadim komadić, sreću
al' zalud, sam sam, najusamljeniji u vasioni...

Reči njene moje puteve i brane ruše
mržnja mi njena svakodnevica posta
dok kida ovo malo preostale duše
i osmeh dečaka, jedini što osta...

Samoću moju večeras ne srete niko
poneka slika davnina se javi
pitajuć i ona, kako može se toliko
mrzeti neko, sazdan od ljubavi?

Na moje staze tuga je zašla
sivilom svojim pokrila svet
ni jedne ružne reči ne bi našla
niti bi mogla, jer bila si moj svet

Koraci moji u predvečerje se gube
dok neke senke iz prošlosti izviru
pod starom lipom, dvoje se ljube
dok poljupci naši na usni umiru

Zaljubljen par drži se za ruke
nasmejana deca kradu večernje minute
dok pognut idem put svoje luke
postelje prazne, međ' zidove koji ćute

U mržnji život tvoj se kupa
dok ja još volim sve što je tvoje
sećanje noćas zabava mi skupa
preskupe licem, slivaju se boje

Odlaze sati, dani i meseci
samo još snovi ostaše o snazi
koliko starim vidim po deci
i po borama koje nose obrazi

Pred smiraj trajanja pred ogledalom
pišem poslednja libreta snu
rastajem se noćas s umornim Lalom
što i na put poslednji odnosi nju

Premećem korake umornom nogom
kristalno jasan kraj života vidim
kao odrpanac, stojim pred Bogom
kako sam živeo....sebe se stidim...